Живот са прстом на обарачу

Велимље – Бранећи стадо оваца и грла говеда у последње две године одстрелио сам 17 вукова на пашњацима и ливадама недалеко од куће. Више их је него зечева, каже у разговору за „Политику” Васиљ Бајо Миљанић (54) из села Миљанићи, једног од најлепших места у некадашњој општини Велимље, које се налази на више од 900 метара надморске висине.

Доћи до овог села према коме је природа била веома дарежљива, не представља велики проблем. Изграђен је део пута који повезује главну саобраћајницу од центра месне заједнице Велимља са овим местом. Остало је још неколико стотина метара макадама на једном од највећих успона и када тај део трасе буде завршен лако ће се стизати у село у којем живе Миљанићи и Огњеновићи.

Поглед на двадесетак затворених кућа подсећа на многа црногорска напуштена села. У Миљанићима је остало десетак домаћинстава која за сада не намеравају да се селе. Баве се пољопривредом и сточарством а крај је, како рече наш саговорник, идеално место за то. Пре више од једног века Миљанићи су се доселили на ове просторе. Бројне породице су се раселиле ван граница Црне Горе, a понеки тек наврате да виде место у коме су живели њихови преци.

Наш саговорник Бајо Миљанић, средовечни човек, је пре више од две деценије напустио посао у никшићком руднику боксита, вратио се на село где живи са мајком Зорком (80). Сестре су се поудале, њих три су свиле породична гнезда, док се брат скрасио у Подгорици. Само је Бајо још нежења. Неће, каже, девојке на село, јер је у њему много теже живети него у граду.

– Бајо не скида пушку са рамена. По цео дан је носи, па и онда када смести овце и говеда у шталу. Никада се не зна кад ће вукови наићи. Пре неки дан видела сам малог Стевана, дете из комшилука, да је протрчао испред наших врата. Изашла сам и позвала дете, а он ми је одговорио „бако, бежим од вука”, прича Зорка.

– Мислили смо да ће се Бајо до сада оженити и стећи породицу, међутим још није касно. Али волели бисмо да то буде што пре, каже Бајина сестра Даница. Она с породицом живи у близини.

Бајо Миљанић прича како је успео да из чељусти вука капиталца истргне овцу.

– Пуцао сам, успео да погодим вука и спасем стадо. Велику помоћ имам у ловачким псима, али и у чуварима стада – шарпланинцима, који ме упозоравају да су вукови у близини, иако се они не крију нити се плаше да усред поднева прођу испред наше куће, прича Бајо. Он каже да се од пољопривреде и сточарства може живети добро, али уз много рада.

Бајо је за сигурну руку и успешан одстрел 17 вукова добио признање од ловачког друштва „Братогошт”. Одстрелио је и четири лисице за чије коже, како рече, нема купаца.