Стварни живот Павла Угринова

На католички Бадњак обично читам књигу. Тако је већ двадесетак година, откако су вјерски празници освојили свјетовне календаре, а неки обичан свијет стрепи под терором идентитета, јер га гледају са стране да ли се исправно крсти и миче ли усне у складу са заједничком молитвом. Зато лијепо утишам телевизор, пуштам да екраном нијемо промичу црквени призори и бискупске проповиједи на опће теме, од хомосексуалности до односа према комшијама и атеистима, па читам оно што бих и иначе читао. С тим да су та моја читања на неки начин повлаштена: послије се тачно сјећам коју сам књигу читао на Бадњак и Божић те и те године. Не заборављам то, као што некада нисам заборавио, па тако памтим до данас, шта смо радили и гдје смо ишли на Дан Републике 1979. или 1980. Празници су дани који се памте, били вјерски или државни, и то је оно што их разликује од других дана. Зато је посткомунистичка хиперпродукција светих дана наштетила и вјери и људима. Нити их послије можеш упамтити, а инфлација светости потроши сваки смисао.

Читам књигу Павла Угринова „Заувек”, поднасловљену као „роман-дневник”, посљедњу коју је овај писац за живота довршио. Прича се догађа у прољеће 1999, нема измишљених ликова, сва имена су стварна и све што се у „Заувек” чита један је стварни живот. Уз поглавља теку, и испреплићу се, новинске биљешке, фрагменти туђих чланака, колумне других аутора и један интервју са Зораном Ђинђићем. Све оно чега и иначе има у имагинарним и живим дневницима заинтересираних људи, поготово у вријеме када се около догађа хисторија. А такво је код нас правило, у свим временима и државама, те у свакоме јужнославенском и балканском идентитету и варијетету, да је свако догађање хисторије нека врста несреће.

Док по Београду и Србији падају бомбе војне алијансе западнога свијета, Угринов је старац који болује од неке чудне, по свој прилици психосоматске болести, због које му је непрестано хладно. Поред парног гријања у соби су му укључене три електричне гријалице, и тек када се жива у термометру подигне близу тридесет, њему бива мало угодније. За то вријеме његова жена Вера без престанка нешто ради, уређује малу баштицу на балкону, јури по граду с фотографским апаратом и за своју душу слика свијет, стоји у реду за цигарете, сређује све неке послове који се у неуређеном свијету не могу средити. Њихов син Павле, којему ће „Заувек” и бити посвећен, већ осму годину живи у Лондону, чују се свакодневно телефоном, али Угринов га свето вријеме ратова, санкција, криза, бомбардирања и ишчекивања, ниједном није видио. У својој неисказаној и неиспричаној дубини, овај је роман бесконачно тужна и болна прича о старцу којег је хисторија заувијек одвојила од рођеног дјетета.

Књига започиње с питањем: да ли постоји рај? Негдје пуно послије слиједи и логичан одговор: „Рај није оно што се чека неко оно што је давно већ прошло!” Али човјек се не може помирити да је тако, него стално излази на прозор и гледа шта се догађа на улици. Цијели један рат проћи ће тако пред његовим очима, а да се не помакне из куће и из своје никад до краја незагријане собе. Више је видио стари Угринов кроз свој прозор, него толики други који су около ишли и гледали. Под његовим прозором ишла је војска, ишао је обичан избезумљен свијет, ишли су они који и немају камо да иду. А у излогу књижаре преко пута стајале су двије књиге путописа Милоша Црњанског, које је он желио, али су му биле мало прескупе. На крају ће их ипак добити.

Политички слој Угриновљеве књиге је фасцинантан, јер није праволинијски и јер је сачињен од све самих сумњи и питања на која нема одговора и која су врло често контрадикторна. Када му је хладно и када се плаши да ће стићи сљедећа зима, а да више неће бити струје ни гријања, Угринов се одмах сјети да је тако три дуге зиме било хладно људима у Сарајеву. У првом дијелу неке реченице стари ће писац бити бијесан на генерала Кларка, који хладно истреса бомбе на Србију, на Клинтона и на Олбрајтицу, који иза свега тога стоје, а у другом дијелу ће већ рећи да су за свако зло криви Милошевић и његови. Бит ће очајан због изгинуле српске дјеце, коју ће Запад отписивати хладном бирократском формулацијом „колатералне жртве“, али одмах затим питат ће се шта је с косовским Албанцима, шта се с њима догађа и ко њих протјерује и убија. Није да Угринов покушава створити ону увијек иритантну равнотежу свих кривица, не чини он то ни у једном тренутку, али његов је дух, његова су памет и душа у неуништивој и непорецивој равнотежи, која му не дозвољава да макар и на тренутак помрачи. Он је, сасвим нехотице, у својој причи нека врста свеца – којега је добро читати на свети дан – што ову књигу о бомбардирању Србије с прољећа 1999. чини невјеројатно снажном, потресном и у неком вишем смислу тачном.

Истовремено, „Заувек“ је лијепа прича о љубави и оданости, каква се ријетко сретала у овдашњим књижевностима. Неколико пута Угринов ламентира како би требало да напише причу о својој Вери. Е, богме ју је и написао. У оном вјечном сивом сецесијском дизајну Српске књижевне задруге „Заувек“ стоји као величанствени завршни акорд једнога живота и једне литературе.