Огледалска слика Алисе у земљи чуда

Наталија Симеоновић је присутна на ликовној сцени готово три деценије, а то су турбулентне друштвене не/прилике кроз које пролази њена генерација али и ми грађани, гутачи горких пилула, данас додатно суочени са девастацијом правде и кулминацијом Ћациленда. Њена професионална активност броји се уметничким докторатом, педагошким радом, реализацијом 15 самосталних изложби, 70 колективних, наградама. Духовна блискост са идејом Андре Жида „Будите посвећени ономе што постоји у вама” помогла је да своју стваралачку индивидуацију истражује у могућим номадским моделима и различитим медијима: сликарству, дигиталној графици, фотографији, инсталацији, новомедијској пракси. Изложба у Галерији Куће легата представља значајан искорак ка рекапитулацији идеје о рефлексијама аутобиографске огледалске слике Алисе у земљи чуда, може се рећи, блиске креативном профилу Наталије Симеоновић.

У структуру издељених камерних простора ове галерије професионално је конципирана динамична поставка на којој се прати неколико стваралачких фаза настајалих током протеклих десетак година. Смело артикулишући персонално искуство у сударима са не/дисциплинама превртљивости времена, Наталија Симеоновић сензибилношћу фемине фокусира дискурзивне моделе физичког и менталног простора својих радова. У том контексту индикативан је и сам наслов изложбе „Аутобиографски подаци”, јер је он и референтна тачка са које се проблематизује идентитет индивидуе, егзистенцијална нужност, уметничка самоћа, улога жене у корпусу базичних улога у свету побрканих вредности, материјалност ствари, култура времена. Аутопортрети и секвенце из сопственог живота са малим, интимним знацима породичних релација приближавају дискурс њеног рада феноменима феминизма. Лицем и ликом бавили су се савремени теоретичари и уметници, али нерешива енигма људске душе у том огледалу Лица, оставља довољно простора новим генерацијама за сопствене елаборације јединствених персоналности. У сегментима микроамбијената саме поставке доминирају низови и групе аутопортрета са визуелним менама могућег имунолошког система самоодржања личности у планетарној дијаболичној позорници времена и једва видљивој будућности.

Свака соба посвећена је једном од ауторских питања. Тако циклус „Лице – некада моје”, из 2018, са називом једне фотографије „Нестајућа персона”, прати инспиративан текст Душице Поповић публикован у каталогу изложбе 2018. године. У том смислу, уз визуелни део поставке, видљиви део представљају елаборације историчара уметности, што поставци додаје и врсту документарности али и едукативан карактер. Како је Душица Поповић пратила протеклих година рад Наталије Симеоновић, њене елаборације доминирају. „Зимски гоблен” је идејно и визуелно веома провокативан рад из 2021, потресна метафора о стрпљењу и трпљењу; принт са ликом сликарке испуњава се ритмичним убадањем шпенадли, а процес је документован фото-секвенцама. Скулптура „Главе” рађена је шпенадлама на тој линији питања идентитета и болних односа између традиције и реалности, готово читљивих у сваком циклусу. „Административна, пословна и друга документација” потенцира лавиринте савремених модела комуникација, а просторна и клајновска инсталација „Који си тип тела”, нови рад, реферише на култ вечне младости и силиконску културу. Интимности материнства посвећен је документарни вишемедијски амбијент са фото-колажем „Видан спава”, „Виданове ципеле” – 50 фотографија од прве до 18. године и видео-радом „Сањај лепо снове”.

Поред наведених текстова Душице Поповић, који прате стваралачке фазе, својим студиозним предговором Мирослав Сапунџић је сублимирао све аспекте поставке „Аутобиографски подаци”.

Без обзира на то да ли ради фотографије, дигиталне графике или колаж дигиталне графике или објекте и инсталације, Наталија Симеоновић је представила формиран ауторски став у којем је артикулисано животно и уметничко искуство у својој ликовној софистицираности и моћном гласу жене.