Немачка за све – осим за Немце

У Немачкој се, усред реторичких испада о „интеграцији“, „хуманости“ и „историјској одговорности“, одвија случај који разоткрива идеолошку природу модерне немачке државе и баца ново светло на двоструке стандарде њене миграционе политике. Главна јунакиња: Лилија Класен (49), домаћица, верница, мајка седморо деце – и припадница старе немачке заједнице из Казахстана. Нема пасош Савезне Републике, али говори немачки, живи по немачким вредностима и – сада мора да напусти земљу. Заједно са породицом се већ четири године налази у Еберштату код Хајлброна, где води миран, повучен и вредан живот. То, међутим, немачкој бирократији није довољно.

Лилија је рођена у Караганди, тадашњем совјетском Казахстану, као потомак фолксдојчера – припадника немачке мањине која је у време Стаљина масовно протерана из Украјине и европског дела СССР-а у Сибир и Казахстан. Њени преци су били жртве совјетске политике колективне казне над етничким Немцима, које је комунистички режим окривио за колаборацију са Хитлером и казнио губитком имовине, присилним радом и депортацијама у ненасељене области. Њени родитељи, баке и деке – сви су етнички Немци. Породица је говорила plattdeutsch – архаични немачки дијалекат који се ретко чује чак и у савременој Немачкој. У Караганди је одрасла, удала се за Хајнриха Класена, такође Немца, и са њим изродила седморо деце: Ангелину, Џона, Бењамина, Матијаса, Анет, Алвину и Рудолфа.

Године 2020, у јеку пандемије, породица одлучује да се пресели у Немачку. Хајнрих, који ради као неговатељ старијих лица, објаснио је тада да је мотив била брига о његовом тешко болесном ујаку. Породица је била уверена да се као Немци могу трајно настанити у земљи својих предака. У том процесу, међутим, праве кључну грешку: Хајнрих за своју супругу подноси захтев за ЕУ/шенгенску визу – која не омогућава трајни боравак. Уместо тога, Лилија је требало да аплицира за специфичну немачку визу за тзв. повратнике из Источне Европе. Немачке власти признају да је грешка техничке природе – али инсистирају на протеривању. Лилија је обавештена да мора напустити Немачку до 31. јула. У супротном, следи депортација – са забраном повратка у трајању од 30 месеци.

То што се ради о мајци седморо деце, што говори немачки, што се интегрисала, што је завршила курсеве језика и интеграције, волонтира у црквеној заједници и сама зарађује за живот – власти не интересује. Породица Класен је у Немачку дошла 2020. године. Само неколико дана након доласка, покушали су да закажу термин у Савезној управи у Келну ради признања Лилијиног немачког порекла – термин је отказан због „недостатка једног документа“. Следећих година више пута су се обраћали локалној служби за странце – без одговора. У међувремену, Лилија завршава интеграционе курсеве, уписује децу у школу, запошљава се као чистачица у једној шпедитерској фирми и волонтира у цркви.

Деца су потпуно интегрисана. Двоје их је већ пунолетно и самостално, троје су тинејџери, а најмлађи Рудолф има 14 година. Он, међутим, према оцени надлежне управе, „није толико мали да би трпео озбиљне последице због раздвајања од мајке“. Штавише, у образложењу одлуке наводи се да се у том узрасту породица „мења из заједнице подршке у заједницу сусрета“. Изјава која би и у најхладнијим правним анализама морала изазвати згражавање.

У писаној одлуци надлежног Одељења за странце наводи се, међутим, следеће: да, изузеци јесу правно могући, и да се у појединачним случајевима може одступити од стриктне процедуре када би спровођење визног режима било „неприхватљиво у конкретним околностима“. Али у овом случају, како тврди управа, такве околности „нису испуњене“. Напротив, „јавни интерес“ налаже да се стриктно примени правило, јер је визни режим „значајно управљачко средство немачке миграционе политике“. Не сме се, наводи се даље, допустити да се међу другим странцима створи утисак да се може „стварањем свршеног чина“ заобићи прописана процедура.

Додатни проблем представља чињеница да је Лилијин казахстански пасош истекао. По повратку би се суочила с бирократијом земље коју више не познаје, а њен супруг с правом страхује да ће се локални чиновници понашати као да долази из богатог света и покушати да је рекетирају. За издавање новог пасоша, према информацијама које је породица добила од казахстанске амбасаде у Франкфурту, могла би бити принуђена да плати вишеструко већу цену од уобичајене.

Хајнрих Класен упутио је отворено писмо властима – у име човечности, здравог разума и интегритета породице. Приложио је доказе да су покушавали да регулишу статус, да су све радили у складу са законом, да су више пута покушали контакт с институцијама. Адвокат породице тврди да Лилија има чврст основ за останак и да је одлука о депортацији правно проблематична. Случај је сада у надлежности Председништва владе покрајине Баден-Виртемберг. Савезно министарство унутрашњих послова није одговорило на новинарске упите.

У међувремену, Лилија, Хајнрих и њихова деца живе у неизвесности. „Нећу дозволити да моја жена сама оде у Казахстан“, изјавио је Хејнрих. Да ли то значи да ће цела породица отићи? Или ће деца остати сама у Немачкој? На та питања немају одговор. И даље се надају да ће неко у немачкој администрацији имати довољно разума и срца да заустави ову неправду.

У држави која без поговора прихвата стотине хиљада људи без идентитета, без језичке или културне везе са немачким друштвом, нема места за једну хришћанку немачког порекла која живи, ради и одгаја седморо деце. У систему у којем је свака строга процедура суспендована у име „азила“, управо се на једној мајци покушава демонстрирати силовитост закона – јер јој је виза имала погрешан правни основ. У тој логици, пасош је важнији од порекла, бирократија јача од породице, а селективни хуманизам функционише по идеолошким критеријумима. Лилија се не уклапа у наратив – и зато мора да иде.

*Политички саветник у Алтернативи за Немачку (АфД)