Nemačka za sve – osim za Nemce

U Nemačkoj se, usred retoričkih ispada o „integraciji“, „humanosti“ i „istorijskoj odgovornosti“, odvija slučaj koji razotkriva ideološku prirodu moderne nemačke države i baca novo svetlo na dvostruke standarde njene migracione politike. Glavna junakinja: Lilija Klasen (49), domaćica, vernica, majka sedmoro dece – i pripadnica stare nemačke zajednice iz Kazahstana. Nema pasoš Savezne Republike, ali govori nemački, živi po nemačkim vrednostima i – sada mora da napusti zemlju. Zajedno sa porodicom se već četiri godine nalazi u Eberštatu kod Hajlbrona, gde vodi miran, povučen i vredan život. To, međutim, nemačkoj birokratiji nije dovoljno.

Lilija je rođena u Karagandi, tadašnjem sovjetskom Kazahstanu, kao potomak folksdojčera – pripadnika nemačke manjine koja je u vreme Staljina masovno proterana iz Ukrajine i evropskog dela SSSR-a u Sibir i Kazahstan. Njeni preci su bili žrtve sovjetske politike kolektivne kazne nad etničkim Nemcima, koje je komunistički režim okrivio za kolaboraciju sa Hitlerom i kaznio gubitkom imovine, prisilnim radom i deportacijama u nenaseljene oblasti. Njeni roditelji, bake i deke – svi su etnički Nemci. Porodica je govorila plattdeutsch – arhaični nemački dijalekat koji se retko čuje čak i u savremenoj Nemačkoj. U Karagandi je odrasla, udala se za Hajnriha Klasena, takođe Nemca, i sa njim izrodila sedmoro dece: Angelinu, Džona, Benjamina, Matijasa, Anet, Alvinu i Rudolfa.

Godine 2020, u jeku pandemije, porodica odlučuje da se preseli u Nemačku. Hajnrih, koji radi kao negovatelj starijih lica, objasnio je tada da je motiv bila briga o njegovom teško bolesnom ujaku. Porodica je bila uverena da se kao Nemci mogu trajno nastaniti u zemlji svojih predaka. U tom procesu, međutim, prave ključnu grešku: Hajnrih za svoju suprugu podnosi zahtev za EU/šengensku vizu – koja ne omogućava trajni boravak. Umesto toga, Lilija je trebalo da aplicira za specifičnu nemačku vizu za tzv. povratnike iz Istočne Evrope. Nemačke vlasti priznaju da je greška tehničke prirode – ali insistiraju na proterivanju. Lilija je obaveštena da mora napustiti Nemačku do 31. jula. U suprotnom, sledi deportacija – sa zabranom povratka u trajanju od 30 meseci.

To što se radi o majci sedmoro dece, što govori nemački, što se integrisala, što je završila kurseve jezika i integracije, volontira u crkvenoj zajednici i sama zarađuje za život – vlasti ne interesuje. Porodica Klasen je u Nemačku došla 2020. godine. Samo nekoliko dana nakon dolaska, pokušali su da zakažu termin u Saveznoj upravi u Kelnu radi priznanja Lilijinog nemačkog porekla – termin je otkazan zbog „nedostatka jednog dokumenta“. Sledećih godina više puta su se obraćali lokalnoj službi za strance – bez odgovora. U međuvremenu, Lilija završava integracione kurseve, upisuje decu u školu, zapošljava se kao čistačica u jednoj špediterskoj firmi i volontira u crkvi.

Deca su potpuno integrisana. Dvoje ih je već punoletno i samostalno, troje su tinejdžeri, a najmlađi Rudolf ima 14 godina. On, međutim, prema oceni nadležne uprave, „nije toliko mali da bi trpeo ozbiljne posledice zbog razdvajanja od majke“. Štaviše, u obrazloženju odluke navodi se da se u tom uzrastu porodica „menja iz zajednice podrške u zajednicu susreta“. Izjava koja bi i u najhladnijim pravnim analizama morala izazvati zgražavanje.

U pisanoj odluci nadležnog Odeljenja za strance navodi se, međutim, sledeće: da, izuzeci jesu pravno mogući, i da se u pojedinačnim slučajevima može odstupiti od striktne procedure kada bi sprovođenje viznog režima bilo „neprihvatljivo u konkretnim okolnostima“. Ali u ovom slučaju, kako tvrdi uprava, takve okolnosti „nisu ispunjene“. Naprotiv, „javni interes“ nalaže da se striktno primeni pravilo, jer je vizni režim „značajno upravljačko sredstvo nemačke migracione politike“. Ne sme se, navodi se dalje, dopustiti da se među drugim strancima stvori utisak da se može „stvaranjem svršenog čina“ zaobići propisana procedura.

Dodatni problem predstavlja činjenica da je Lilijin kazahstanski pasoš istekao. Po povratku bi se suočila s birokratijom zemlje koju više ne poznaje, a njen suprug s pravom strahuje da će se lokalni činovnici ponašati kao da dolazi iz bogatog sveta i pokušati da je reketiraju. Za izdavanje novog pasoša, prema informacijama koje je porodica dobila od kazahstanske ambasade u Frankfurtu, mogla bi biti prinuđena da plati višestruko veću cenu od uobičajene.

Hajnrih Klasen uputio je otvoreno pismo vlastima – u ime čovečnosti, zdravog razuma i integriteta porodice. Priložio je dokaze da su pokušavali da regulišu status, da su sve radili u skladu sa zakonom, da su više puta pokušali kontakt s institucijama. Advokat porodice tvrdi da Lilija ima čvrst osnov za ostanak i da je odluka o deportaciji pravno problematična. Slučaj je sada u nadležnosti Predsedništva vlade pokrajine Baden-Virtemberg. Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova nije odgovorilo na novinarske upite.

U međuvremenu, Lilija, Hajnrih i njihova deca žive u neizvesnosti. „Neću dozvoliti da moja žena sama ode u Kazahstan“, izjavio je Hejnrih. Da li to znači da će cela porodica otići? Ili će deca ostati sama u Nemačkoj? Na ta pitanja nemaju odgovor. I dalje se nadaju da će neko u nemačkoj administraciji imati dovoljno razuma i srca da zaustavi ovu nepravdu.

U državi koja bez pogovora prihvata stotine hiljada ljudi bez identiteta, bez jezičke ili kulturne veze sa nemačkim društvom, nema mesta za jednu hrišćanku nemačkog porekla koja živi, radi i odgaja sedmoro dece. U sistemu u kojem je svaka stroga procedura suspendovana u ime „azila“, upravo se na jednoj majci pokušava demonstrirati silovitost zakona – jer joj je viza imala pogrešan pravni osnov. U toj logici, pasoš je važniji od porekla, birokratija jača od porodice, a selektivni humanizam funkcioniše po ideološkim kriterijumima. Lilija se ne uklapa u narativ – i zato mora da ide.

*Politički savetnik u Alternativi za Nemačku (AfD)