Баук ујгурског терора

Кинески суд је минуле недеље осудио на смртну казну двојицу Ујгура оптужених за терористичке нападе на северозападу Кине. У нападу 4. августа у провинцији Синђијанг, четири дана пре почетка Олимпијских игара у Пекингу, убијено је 16 полицајаца, а 15 је рањено.

У исто време, Кина је затражила од САД да јој се испоручи 17 кинеских Ујгура оптужених за тероризам који се налазе у америчком затвору Гвантанамо на Куби. Пекинг наглашава да су они чланови злогласног Исламског покрета источног Туркестана (ЕТИМ), који су Уједињене нације означиле као терористичку организацију.

Ових 17 Ујгура живели су у логору у Авганистану током америчких ваздушних напада против Авганистана у октобру 2001, а пакистанске власти ухватиле су их и предале Американцима. У Гвантанаму су од 2002. године.

Неколико овогодишњих обрачуна са терористима створили су утисак да баук тероризма поново, пуну деценију од гушења велике побуне ујгурских сепаратиста у Синђијангу, кружи Кином. Ипак, амерички професор Мартин Вејн, стручњак за ујгурски тероризам, тврди у својој недавно објављеној књизи „Рат Кине против тероризма“ да су се кинеске власти у последњој деценији – од гушења ујгурске побуне у Јинингу 1997, кад је у оружаном сукобу с полицијом погинуло 150 терориста – успешно бориле за стабилизацију Синђијанга.

Ову огромну северозападну област (1,6 милиона квадратних километара), са непрегледним пустињама и пашњацима, у којој живи девет милиона Ујгура (народа турског порекла), спорадично потресају побуне, експлозије и атентати под сепаратистичким и исламским барјацима. У Синђијангу живи и два милиона Казаха, који се не слажу са Ујгурима, као ни са Ханима (Кинезима), и стога стално представљају потенцијално жариште.

Ујгури имају јак лоби у Турској, Узбекистану, Таџикистану и САД. Највећу финансијску помоћ добијају од Саудијске Арабије и Ирана, а терористичку подршку од Ал Каиде и Осаме бин Ладена. ЕТИМ, иначе, има прокламовани циљ да се бори за обнову и устројство митске државе која је, у легендама, постојала као постојбина Ујгура.

Ујгури у Синђијангу кратко су били независни – од 1944. до 1949. године, као „Република Источни Туркестан“ – када се у Кини водио грађански рат. Након доласка Мао Цедунга на власт ова непризната творевина је укинута.

Према кинеским тврдњама, ЕТИМ је једна од најмање 40 епаратистичко-терористичких организација које су некад деловале у Синђијангу, све док већина није ликвидирана, у оквиру појачане борбе против међународног тероризма након 2001. и у акцијама шангајске организације за сарадњу, безбедносне формације којој припадају Кина, Русија и четири земље Централне Азије. Ова организација има, за један од својих најважнијих циљева, борбу против „тероризма, сепаратизма и екстремизма“, при чему се под трећим појмом најчешће подразумева исламски фундаментализам.

Ујгури у Синђијангу живе у успореном средњеазијском ритму, тврдећи да њихова права престоница није Урумчи већ Кашгар, где су некад владали њихови султани. Јести свињетину – то је светогрђе за овај народ који не признаје чак ни пекиншко време, навијајући часовнике два сата унапред.

На улицама Урумчија и Кашгара мушкарци никад не скидају турбане, а жене чадоре, због вере али и заштите од оштрих карабурана (црних урагана), који дувају најмање четири месеца годишње, претварајући дане у ноћи. Ови ветрови су тако јаки и хладни да Ујгури после бербе грожђа прекривају винову лозу са три слоја сламе и памука.

Такозвана земља Ујгура у древна времена означавала је границу између кинеске цивилизације и неприступачне пустиње, где су камиле биле једини превоз. Ујгури су сачували и неколико хиљада кареза, подземних канала, ископаних пре неколико стотина година, кроз које вода стиже од удаљених глечера до мноштва винограда у пустињи.

Ујгури су муслимани сунити и, за разлику од ханске популације, која насељава градове, претежно живе на селу.

Не скривајући досад предузете оштре мере безбедности, кинеске власти указују и на велика улагања у привредни развој Синђијанга. Процена је, наиме, да ће виши животни стандард и уважавања верских слобода ослабити ујгурски сепаратизам. За последњих 30 година, од покретања економских реформи, животни стандард на селу у Синђијангу увећао се 16 пута, а изграђено је и обновљено 20.000 џамија. Неразвијена инфраструктура, пак, још је сметња приливу страних инвестиција, па је Синђијанг и даље „огромно острво у недођији“.

Синђијанг је некад био последња велика оаза на Путу свиле, а данас – гнездо исламског сепаратизма у Кини.