Врање видело тенис пре фудбала

Врање – Историјски гледано данас би неки самоуверени Врањанци могли да тврде да је баш њихов град „колевка тениса у Србији, а и у Југославији”. Почело је по ослобођењу града од четири века османлијске владавине, када је тадашњи конзул Турске затражио од власти „да му се обезбеди терен за тениску игру”, што је и учињено у Црквеним баштама. Многи аустријски и немачки официри су у Првом светском рату у Врању не само користили тениски терен код цркве, него су изградили и нов, по свим правилима, поред гимназије.

Када се 1922, са студија медицине у Бечу, вратио у родно Врање Марко Аврамовић, касније угледни правник, са собом је донео и љубав према тенису. Убедио је касније свога зета, београдског трговца и великог врањанског добротвора, Јована Јанковића Лунгу да му помогне у популаризацији „белог спорта”.

Најпре је купљено земљиште, а потом, уз улагање више од ондашњих 1.000 динара, Врање је постало једна од првих вароши, која је после Првог светског рата имала своје тениско игралиште. Клуб је добио име по надимку свога добротвора и 1924. је регистрован као Тениски клуб Лунга. Добио је тениску мрежу, пет рекета и исто толико туцета тениских лопти.

Славица Димитријевић, која је радила на обележавању века клупског тениса у Врању у организацији градског Историјског архива „31. јануар”, сматра да „правог тениског терена не би било без техничког плана Ненада Поповића, тадашњег студента технике, и Стојана Симоновића, извођача радова на уређењу игралишта”:

– Тениски спорт у то време није привлачио грађане Врање из ширих слојева. Владало је мишљење да тенисом могу да се баве младићи и девојке из богатих породица, углавном интелектуалци, службеници, ђаци... Највећи број чланова клуба чинили су студенти, који су од друге половине јула, по завршетку испитних рокова, долазили у родни град.

Када је Врање 1955. обележавало годишњицу ослобођења у Другом светском рату, уз подршку Тениског савеза Југославије, одржан је у њему први међународни тениски турнир на коме су учествовали Мотолка, тадашњи првак Уругваја, и његов земљак Аргон, као и тенисери из Турске Балас и Акабос. Југославију су представљали Пихлер из Београда, Скуљ из Љубљане, Јакшић, члан тадашње Дејвис куп репрезентације Југославије, Самолов из Скопља, а из локалног клуба Нестор Дединац, Србољуб Антић и Јовица Аврамовић.

Победом код куће против Тениског клуба Еђшег из Бачке Тополе, тадашњег првака Војводине, 29. септембра 1957. с 4:3, Врањанци су постали прваци Србије, а 25. октобра 1957. су савладали идентичним резултатом и Југ из Скопља и ушли у савезну тениску лигу Југославије, што је звездани успех тениског клуба са југа Србије.

На том успеху се зауставио даљи напредак тениса у Врању, јер су се члановима тог „златног тима” животни путеви разишли. Упамћена су имена тенисера Јовице Аврамовића, Милорада Бондета Ђорђевића, Нестора Дединца Пинкија, Здравка Ивковића...

Запамћен је искорак Ивковића, који је наставио да се бави тенисом у Швајцарској, у којој живи од 1958, и чији је био и селектор. Ово подсећање је део мало познате историје спорта у овом граду на југу Србије.

Балон-сала и терени на шљаци

Данашњи тенис у Врању је добио нову димензију у складу са потенцијалима заинтересованих да се усавршавају у овом спорту. Уз подршку локалне самоуправе постоје балон-сала, где тренирају најмлађи, и више терена на шљаци.

Организовано је и неколико турнира, на којима су учествовали и такмичари из Шведске, Швајцарске, Кине, Јужне Кореје и САД, а најзначајнији је био „Врање опен 2023. Ипак, спортска јавност у граду подно Пржара сматра да ће проћи још много времена док се не врати славна историја тениса у овом граду.: