У сусрет Матилди

И ове јесени Хуманитарна фондација „Храст” и Удружење књижевних преводилаца Србије доделиће награду која носи име Матилде Бебе Трифуновић (1933–2005). Ово признање се додељује сваке друге године, а иде у руке аутору најуспелијег превода драмског текста објављеног или на сцени изведеног у Србији.

Досадашњи добитници су Реља Дражић и Јулијана Вучо, а већ су у пуном јеку припреме за овогодишње жирирање. На адресу УКПС у београдској Француској улици 7 стижу преводи драмских дела, интересовање је завидно и код самих књижевних преводилаца, и код издавача, а и у позоришном миљеу. Конкурс је отворен до 15. августа.

Награда „Матилда Трифуновић” има и шири значај од самог проглашавања најбољих драмских превода и награђивања истакнутих преводилаца. Она представља важан импулс обнови и учвршћивању синергије између двеју уметности, књижевне и позоришне. Театри постају места где се пуна пажња посвећује и преводима драмских комада страних писаца. У таквим ситуацијама сâм књижевни преводилац појављује се, фактички, у улози косценаристе.

– Главни уредник часописа за светску књижевност „Писмо” песник Раша Ливада својевремено ми је рекао да се од свих књижевних жанрова највише преводе драмски текстови. Мало сам се тада изненадио, али касније сам се, као уредник у часописима „Писмо”, „Руски алманах” и „Мостови”, уверио да је заиста тако – каже за „Политику” Зорислав Паунковић, угледни књижевни преводилац, иначе члан жирија за Матилдину награду, и додаје:

– Стога не мислим да је књижевним преводиоцима потребна додатна мотивација да преводе драмске текстове, сматрам да их скоро сви озбиљни књижевни преводиоци имају у свом опусу. Али мислим да је сјајно што постоји Награда „Матилда Трифуновић”, специјализована за преводе драмске књижевности, која подржава и промовише овај вид књижевног превођења.

По речима нашег саговорника, „са становишта књижевног превођења, драмски текстови су посебни јер се заснивају на директном говору и морају да звуче природно и уверљиво”.

– Драмски текстови су углавном писани за извођење, и у својству позоришне представе свакако представљају јединствено искуство, било да нас забављају или прочишћују. Ја сам студирао науку о књижевности, и за мене је, као што су нас учили, драмска уметност књижевни жанр. Може и само да се чита, али и да се само гледа у позоришту, а може и да се чита и да се гледа, што је најчешће случај с класицима драмске књижевности – чујемо од Зорислава Паунковића.