Казнени параграфи за блокаду путева

Претходни текст који сам објавио на страницама „Политике” у коме сам изнео идеју да се у измене и допуне Кривичног законика, као и Закона о безбедности саобраћаја, на путевима уведу, а прецизније је било да сам написао – врате, одредбе које би санкционисале блокирање ауто-путева као и магистралних путева, изазвао је огромну полемику, претежно међу другосрбијанском елитом и њеним правницима. Коментари се крећу од оних бесмислених да је то увод у диктатуру, до оних који имају неко зрно правне логике, а тичу се приговора како би то било пренормирање, те да је претходно пожељно све урадити на превенцији, него доносити такве норме.

С овим другим делом коментара донекле бих могао да се сложим, јер сам иначе врло практична особа која не подноси гомилање, а посебно то не волим у законима. Истина, разуме се да је у кривичном законодавству превенција веома важна, јер све је боље да се прво спречи, него нормама да се лечи. Но, у конкретном случају о коме сам ја говорио аргументи који су изнети као противљење једноставно не стоје.

Уколико говоримо о превенцији, опростите, али шта увести као превенцију ако неко намери да блокира ауто-пут? Шта увести као превенцију ако неко блокира саобраћајнице на скуповима за које зна да мора да их пријави, али то никада не чини. Превенција је већ у томе што ви скуп морате да пријавите, а пошто то не чините, онда идете даље у кршењу закона, па још додатно блокирате саобраћајнице, факултете, државне институције, долазите људима испред кућног прага, ометате неког да прође…

Дакле, овде се ради о стању свести. Разумем зашто је можда законодавац приликом ранијих измена кривичног законодавства избацио норму која се тицала забране и санкционисања блокирања саобраћајница, јер је вероватно сматрао да је то само по себи ненормално, што и јесте. Међутим, ми сада видимо да је неким људима скроз нормално да блокирају ауто-пут, што иначе може да изазове озбиљне саобраћајне несреће, те је очигледно неопходно да се тако нешто нормом санкционише. Једнако сматрам да би требало нормирати и санкционисати блокирање државних институција, фабрика, јавних предузећа, стратешких објеката, итд.

Предложио сам санкцију од шест месеци до пет година, у зависности од штете која је нанета и у зависности шта је блокирано, јер не може исто да буде да ли си блокирао ауто-пут где би несреће могле страшне да буду или рецимо кружни ток у неком граду. У сваком случају, стање свести код неких људи у Србији је тако да никаква превенција не помаже и принуђени смо по мом мишљењу да путем норми и кажњавања дођемо до тога да схватимо колико то није нормално. Супротно овоме што пишем је допуштање анархије. Између осталог, норме се и доносе неретко по основу тога у каквом је стању друштво. Србија тренутно доживљава озбиљан покушај увођења анархије, односно да је сваки појединац властан да уколико му се нешто не допада сам узима правду у своје руке и по сопственом нахођењу исту спроводи.

Тако нешто није допустиво нигде на кугли земаљској, па не би смело да буде допуштено ни код нас. Свако има право да протестује, што је логично, јер право на протест је једно од основних цивилизацијских и демократских тековина. Но, сваки протест има јасна законска правила како се одвија. У протеклих девет месеци ниједно слово из закона није испоштовано. Не знамо ко су организатори протеста, не постоји захтев за протест, не постоји одобрење, не постоје редараске службе, а блокира се шта се стигне. То мора да се спречи за убудуће. Отуда не можемо говорити о пренормирању, јер смо очито принуђени да законски сасвим прецизно нагласимо шта је забрањено и шта ће се у будуће строго кажњавати, па онај ко жели да прибегне таквом сулудом понашању, нека изволи, али нека буде свестан последица. Баш у томе ће се огледати превенција.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа