Бити или не бити у селима
Најновија премијера редитеља Андраша Урбана је специфично контекстуализована представа „Сељачки Хамлет”, настала према антологијском драмском тексту, гротескној трагикомедији Ива Брешана „Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња”. Реч је о продукцији Салашког позоришта, институцији војвођанских Мађара која постоји готово 50 година; у питању је путујуће позориште, група младих глумаца која попут средњовековних минстрела или ренесансних уметника комедије дел арте путује по селима и изводи представе на отвореним просторима, дајући могућност најширим слојевима публике да се сусретне са вредностима извођачких уметности. Улаз је слободан, гледаоци по жељи дају донације.
Ту врсту приступачности овог позоришта је посебно важно истакнути, а она се може довести у везу са Брехтовим разумевањем политичности позоришта, које одласком у нетипичне извођачке просторе осваја нове слојеве друштва (и њихов друштвено-политички утицај). Представа ће се изводити 26 пута заредом, на турнеји која обухвата различита војвођанска месташца, од Кавила, преко Темерина и Чантавира до Хоргоша и Келебије. У нашем суновратно убрзаном времену, када су глумци обично растрзани и расцепкани на (без)бројна учешћа у различитим професионалним ангажманима, ова врста професионалне посвећености је заиста чудесна. Током месец дана, извођачи Салашког позоришта, углавном студенти и дипломирани глумци новосадске Академије уметности, живе на путу, из места у место стижу како се снађу, и тракторима и бициклима, уједињени за наше време ретком, охрабрујућом и оптимистичном преданошћу позоришној уметности.
Премијера у Кавилу је окупила огроман број посетилаца, између пет и шест стотина, на простору који је база Салашког позоришта; поред сцене на ливади, где је подигнута дрвена позорница, уз низове постављених клупа и столица, опремљен је и угоститељским објектима који нуде храну и пиће, између осталог пљескавице и кокице, што ствара неку врсту вашарске атмосфере или вашарске подлоге. У том смислу, избор да се баш овде игра Брешанов комад је врло провокативан, само његово извођење је политички (уметнички) изазов; контекст апсолутно одређује представу, изван њега она не би имала пуни смисао. Треба напоменути и то да је репертоар овог позоришта чешће окренут лаганијим темама и забави, те је и у том смислу ова представа искорак, као што је то била и продукција „Казимир и Каролина”, чија је забрана пре четири године протресла нашу јавност.
Урбан је Брешанов текст на ову отворену сцену, где краве мучу и разни инсекти нападају гледаоце (глумце вероватно мање јер су због физичке покретљивости и динамике игре теже доступни тим напастима), поставио енергетски пробојно, изоштравајући гротескна значења комада, где се позориште преплиће са друштвено-политичком стварношћу. На сцени се изводе призори из наше социјалистичке прошлости, једне сеоске заједнице где се (и даље препознатљиво) користе позиције моћи, муља се и заташкава, државна имовина нестаје под врло сумњивим околностима. Минималистички дизајниран сценски простор краси натпис „Култура за народ” и „Смрт фашизму” (на мађарском језику, који прати титл на српском).
Глумци надахнуто и дирљиво играју становнике и политичке вође у тој провинцијској средини, као и ликове у представи „Омлет”, коју припремају, банализовану и вулгаризовану верзију Шекспировог „Хамлета” (Dániel Tóth, Dániel Huszta, Lilla Greguss, Nikoletta Grgity, Olivér Mihók, Zsolt Mendrei, Endre Gusztony, Armand Bicskei, Nóra Pastyik, Evelyn Nagy, Kata Kovács Nemes, Botond Sándor Kéri). Обучени су стилизовано реалистички, са једне стране илуструју једноставну, сеоску свакодневицу, а са друге означавају искораке у свет (псеудо)гламура инспирисан радом и присуством на позоришној представи (костим Золтан Пушкаш). Брешанова драма је за ову прилику адаптирана, уведени су поједини савремени мотиви, често у функцији појачавања комичких значења (на пример, помињање Џенифер Лопез у светлу истицања физичке атрактивности извођача, мушкарца).
Посебно важно место заузима истраживање значења функције позоришта (Урбану омиљено), у драми присутно, а овде разгранато и продубљено. Наглашен је и груб хумор, али и плодна критика упрошћеног разумевања односа између различитих друштвено-политичких система, као и њихових одраза на пољу културе, сукоба између социјалистичког и буржоаског опредељења, односно, у преводу, народне и елитистичке културе.
Имајући у виду поменуту вашарску подлогу, аутори представе је са једне стране хране, у погледу инсистирања на вулгарном хумору и ласцивним сексуалним алузијама или укључивања заводљивих плесно-певачких тачака у којима учествује цео ансамбл, што изазива овације публике. На другој страни, суптилно се увлаче црви сумње који разједају тај (лажни) оклоп, фасаду весеља и питке забаве, највише са наступима ликова Учитеља и Јоце и његовог представљања Омлета (Хамлета). Ти црви постепено растачу илузије и отварају кључне теме, о животу у једном трагично корумпираном друштву, где су вредности окренуте наопачке. Какав однос треба имати према таквим (оваквим) околностима – питање је које се дискретно намеће као основно. Завршна, колективна, раздрагана песма и вртоглаво хедонистичка игра ансамбла, њихови одлучни, гласно просути, понављајући стихови „Уживајмо, браћо... Нека све иде доврага” дају један могући одговор. А након њега би уследило хамлетовско ћутање, које изазива (потребан) немир.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


