НЕМУШТА ЗАВРШНИЦА

Драматични заплет око српског система одбране можда ће бити разрешен ове седмице. Али само на персоналном плану, уз експертска, али и чаршијска лицитирања на тему: ко је милији председнику Тадићу: кум Шутановац или генерал Понош, кога је шеф државе лично изабрао.

Све друго, што је много важније, биће одложено за време кад прођу празнични мамурлуци. А то је питање дугорочне безбедности Србије, за многе крајње апстрактна категорија око које је све и започело.

Можда је генерал Понош заиста неоправдано изостао са оног пријема на коме је био један од домаћина. Бар тако пише на позивницама које су уредно упућене високим гостима из политичке орбите, уваженим странцима који представљају своје војске и изабраним српским новинарима.

Те вечери у топчидерском Дому гарде није било ни председника Тадића, иначе примећеног на одговарајућем балу ВБА (Војно-безбедносне агенције).

Ако пријеме разумемо као „протоколарну закуску, на којој су сви љубазни према свима и сви причају ни о чему” (дефиниција једног британског дипломате), онда ваља само ишчитавати симболику генералског гафа у Топчидеру. Лично је Понош објаснио да је његов изостанак непосредна порука јавности: да нешто није у реду у „систему одбране!”

Шта то није у реду, генерал је подробно образложио који дан касније, а одмах затим негирали су га изабрани представници одговарајућег министарства. Али, после свега и свих објашњења скоро да ништа није јасно. А пре свега, има ли Србија политику одбране и шта је уопште то? Ако је има, како се она спроводи, ако не, ко је због тога одговоран.

Није овде реч о томе „да кадрови решавају све”, али питање је сад има ли Србија ваљана мерила за избор људи који су се после 2000. нашли на челу Министарства одбране. Којим путевима они тамо долазе и имају ли уопште било какву полазну идеју о томе шта им ваља чинити у тако гломазном лавиринту? Дакле, каква је њихова позиција према „струци” то јест према Војсци, због које су претежно сви тамо где јесу.

Иступ генерала Поноша јесте био неочекивано жустар и за многе изненађујући. У тој вербалној сензацији јасно су се могле наслутити болне трауме система и лагодна запуштеност „цивилне контроле Војске”, о којој се касније толико говорило.

Кључна дилема у српској јавности била је: да ли је генерал смео да каже то што је рекао. А не о томе шта је све рекао и због чега. Који су били његови мотиви, коме су упућене поруке? Шта је могао да добије после своје авантуре, а шта да изгуби?

Ту је одговор сасвим јасан: може да изгуби све осим чисте савести, а да добије само пацке демократске јавности која се тешко сналази када бира између војничког либерализма и цивилног милитаризма. У овом случају генерал се позивао на слободу јавне речи о тешком занату којим се бави. Слободу говора му гарантује Устав Србије а не министар, као и сваком грађанину. То што је први генерал, не значи да је последњи грађанин.

Виђенији цивили, који су се позивали на законе и (непостојеће) министрово одобрење држали су се стеротипа о отклону војника из политике, мада се, осим политиком одбране, Понош никаквом другом политиком није бавио.

Многи говоре како би му боље било да је ћутао. Јесте ћутање вредно, посебно ако си „у систему” који у сваком агитпропу углавном савршено функционише. Питање Војске није ствар монопола затворене групе, него витални интерес грађана Србије. Али, у држави где је и устав донет као тајни документ, свако указивање на проблем може бити светогрђе.

Први министар цивил овде је био Милан Панић, оглашен „шарлатаном” од свог генералског колегијума. Затим Павле Булатовић, па Драгољуб Ојданић (генерал армије), па онда Слободан Краповић, па Радојевић а затим Борис Тадић. Његов наследник, Првослав Давинић прославио се куповином сателита. Затим је стигао обдуцент Зоран Станковић, доказани борац против фармакомафије.

И, коначно, Драган Шутановац. Можда сам неко часно име и прескочио. Али, сваки министар је пола мандата потрошио на изјаве о „одмаклим реформама” а остатак у путовањима. Било је афера, од којих су највеће погибија војника у Топчидеру и експлозија арсенала муниције код Параћина. Било је фондова за реформу, идеја о продаји војне имовине, трагања за савезницима и проглашења неутралности.

У међувремену нисмо добили стратегију националне безбедности и стратегију одбране. Цивилна контрола војске разуме се као неприкосновена позиција министра на челу система. Повећане су плате, удељени неки станови, али како рекоше генерали „то није оно због чега смо овде, нити једини разлог за срећу!”

Генерал је рекао своје, министар се спрема да каже, а онда ће председник пресећи. То је ред ствари у српској политици одбране. Да ли она постоји или не, сазнаћемо кад поново настане ћутање.