Место где се учи љубав

Када сам први пут крочила у просторије Удружења МНРО „Тахир Таша Делић” у Новом Пазару, пратећи погледом ходнике, зидове прекривене цртежима и просторије пажљиво прилагођене потребама корисника, осетила сам дубоку, ненаметљиву пријатност. То није био утисак удобности. Више је то било присуство нечега што данас све ређе срећемо: живог простора у којем човек није само број или сведок система, већ мерило смисла.

Овај простор не представља само институцију нити је то „центар”. То је дом за све оне којима је с љубављу створено окружење у којем могу да буду. Место где заиста почиње човек, где се потреба за присуством пројављује кроз живи однос с другима. Тамо где истина не може бити сакривена, јер се све важне ствари откривају у малим покретима – у погледу, загрљају, реченици. Тамо где мере бића више нису оквири способности или ограничења, већ могућност постојања у односу. Њихово „бити” постаје надилажење свега општег и то надилажење – љубав.

Удружење „Тахир Таша Делић” нуди две лиценциране услуге од јавног значаја: дневни боравак и предах за породице. У оквиру дневног боравка, деца и одрасли корисници свакодневно учествују у васпитно-едукативним, креативним, психосоцијалним и животно-практичним активностима. Уче кроз игру, кроз стварање, кроз свакодневицу у којој имају своје место, вредност и име. Услуга „предах породице” представља важан облик подршке родитељима, омогућавајући им одмор док су њихова деца у сигурном, професионалном и пријатном окружењу.

Тахир Таша Делић, по коме удружење носи име, био је човек који није чекао да друштво препозна вредност борбе за достојанство особа с интелектуалним тешкоћама. Он ју је сам започео храбро и посвећено. Његова визија није се заснивала на апстрактним идејама већ на свакодневном контакту, на вери да свако људско биће има вредност која му не може и не сме бити одузета. Његов рад и оно што је оставио иза себе сведоче да промена почиње када човек одлучи да више не окреће главу и прихвати живот какав јесте како би га учинио лепшим местом.

Након његове смрти, рад је наставила његова ћерка Лејла Делић. То је континуитет онога што је њен отац започео али и израз личне посвећености. Лејла је психолог по професији и њен рад није се састојао само од организационих послова – она чини део „ткања” тог простора. Присутна је у разговорима, дневним активностима и контакту с родитељима. Њена реч није протоколарна, већ искрена, дубоко проживљена и усмерена на то да сваког корисника заиста прихвати. У раду са корисницима преплићу се педагошки, терапијски и етички елементи. Активности које корисници имају у оквиру удружења нису само „садржаји” – они представљају начине постојања. Кроз музичке, уметничке и едукативне радионице, игру и основне животне вештине, деца и одрасли граде односе и истовремено развијају себе. Њихова индивидуалност није занемарена ради „прилагођавања”, већ је уважена као основа сваке заједнице. Оно што добијају у удружењу омогућава им да се изразе као јединствене личности чији таленти, уметничка дела и друге вештине долазе до изражаја. Овде долазе најчешће деца са Дауновим синдромом и сваком врстом проблема са менталном развијеношћу.

Удружење „Тахир Таша Делић” је део шире мреже МНРО, али се издваја својом историјом, континуитетом и начином деловања. Ово је заједница која постоји захваљујући личној одговорности њених чланова. Филозоф Мартин Бубер је писао да „човек постаје ја тек у односу са ти”. У овом простору, та реченица добија свој прави смисао.

Родитељи који су годинама сами носили терет налазе подршку и разумевање у овом удружењу. Деца и одрасли корисници пролазе кроз искуства која их оснажују, радују и подучавају. Док сам разговарала са Лејлом, посматрала сам децу која пролазе ходницима, певају или једноставно седе поред других – схватила сам да сам на месту где не важи брзина спољашњег света. То је место где се учи љубав – која кроз њихов рад добија нову и ширу димензију.

Више информација о раду удружења може се добити на њиховим друштвеним мрежама.