Mesto gde se uči ljubav

Kada sam prvi put kročila u prostorije Udruženja MNRO „Tahir Taša Delić” u Novom Pazaru, prateći pogledom hodnike, zidove prekrivene crtežima i prostorije pažljivo prilagođene potrebama korisnika, osetila sam duboku, nenametljivu prijatnost. To nije bio utisak udobnosti. Više je to bilo prisustvo nečega što danas sve ređe srećemo: živog prostora u kojem čovek nije samo broj ili svedok sistema, već merilo smisla.

Ovaj prostor ne predstavlja samo instituciju niti je to „centar”. To je dom za sve one kojima je s ljubavlju stvoreno okruženje u kojem mogu da budu. Mesto gde zaista počinje čovek, gde se potreba za prisustvom projavljuje kroz živi odnos s drugima. Tamo gde istina ne može biti sakrivena, jer se sve važne stvari otkrivaju u malim pokretima – u pogledu, zagrljaju, rečenici. Tamo gde mere bića više nisu okviri sposobnosti ili ograničenja, već mogućnost postojanja u odnosu. Njihovo „biti” postaje nadilaženje svega opšteg i to nadilaženje – ljubav.

Udruženje „Tahir Taša Delić” nudi dve licencirane usluge od javnog značaja: dnevni boravak i predah za porodice. U okviru dnevnog boravka, deca i odrasli korisnici svakodnevno učestvuju u vaspitno-edukativnim, kreativnim, psihosocijalnim i životno-praktičnim aktivnostima. Uče kroz igru, kroz stvaranje, kroz svakodnevicu u kojoj imaju svoje mesto, vrednost i ime. Usluga „predah porodice” predstavlja važan oblik podrške roditeljima, omogućavajući im odmor dok su njihova deca u sigurnom, profesionalnom i prijatnom okruženju.

Tahir Taša Delić, po kome udruženje nosi ime, bio je čovek koji nije čekao da društvo prepozna vrednost borbe za dostojanstvo osoba s intelektualnim teškoćama. On ju je sam započeo hrabro i posvećeno. Njegova vizija nije se zasnivala na apstraktnim idejama već na svakodnevnom kontaktu, na veri da svako ljudsko biće ima vrednost koja mu ne može i ne sme biti oduzeta. Njegov rad i ono što je ostavio iza sebe svedoče da promena počinje kada čovek odluči da više ne okreće glavu i prihvati život kakav jeste kako bi ga učinio lepšim mestom.

Nakon njegove smrti, rad je nastavila njegova ćerka Lejla Delić. To je kontinuitet onoga što je njen otac započeo ali i izraz lične posvećenosti. Lejla je psiholog po profesiji i njen rad nije se sastojao samo od organizacionih poslova – ona čini deo „tkanja” tog prostora. Prisutna je u razgovorima, dnevnim aktivnostima i kontaktu s roditeljima. Njena reč nije protokolarna, već iskrena, duboko proživljena i usmerena na to da svakog korisnika zaista prihvati. U radu sa korisnicima prepliću se pedagoški, terapijski i etički elementi. Aktivnosti koje korisnici imaju u okviru udruženja nisu samo „sadržaji” – oni predstavljaju načine postojanja. Kroz muzičke, umetničke i edukativne radionice, igru i osnovne životne veštine, deca i odrasli grade odnose i istovremeno razvijaju sebe. Njihova individualnost nije zanemarena radi „prilagođavanja”, već je uvažena kao osnova svake zajednice. Ono što dobijaju u udruženju omogućava im da se izraze kao jedinstvene ličnosti čiji talenti, umetnička dela i druge veštine dolaze do izražaja. Ovde dolaze najčešće deca sa Daunovim sindromom i svakom vrstom problema sa mentalnom razvijenošću.

Udruženje „Tahir Taša Delić” je deo šire mreže MNRO, ali se izdvaja svojom istorijom, kontinuitetom i načinom delovanja. Ovo je zajednica koja postoji zahvaljujući ličnoj odgovornosti njenih članova. Filozof Martin Buber je pisao da „čovek postaje ja tek u odnosu sa ti”. U ovom prostoru, ta rečenica dobija svoj pravi smisao.

Roditelji koji su godinama sami nosili teret nalaze podršku i razumevanje u ovom udruženju. Deca i odrasli korisnici prolaze kroz iskustva koja ih osnažuju, raduju i podučavaju. Dok sam razgovarala sa Lejlom, posmatrala sam decu koja prolaze hodnicima, pevaju ili jednostavno sede pored drugih – shvatila sam da sam na mestu gde ne važi brzina spoljašnjeg sveta. To je mesto gde se uči ljubav – koja kroz njihov rad dobija novu i širu dimenziju.

Više informacija o radu udruženja može se dobiti na njihovim društvenim mrežama.