Живот као страх и кривица

Свет је овај проклета авлија, тамница, рекли би Иво Андрић и Меша Селимовић, и многи други, мање учени и славни, али мудри приповедачи старе, и нове Босне, земље лепе и трагичне, песмовите и уклете. Нису то, како видимо и у „Дервишу и смрти”, једном од најбољих романа у српској књижевности, „лаки” људи, нити прозирне душе, нити им је историја, она старија и новија ишла наруку! Напротив, о глави им је радила!

Отуда та вечна неизвесност и несигурност, страх, зебња, сумња, подозрења, потказивања, издаје, подељености између Божијег и људског, нашег и туђег, историјског и личног живота, људског и политичког бића и језика, силе и доброте. Тамни, нечитљиви вилајет пун злоћудног шапутања. И ишчекивања, показивања и проказивања. Много вера, и још знатнијих неверовања у човека. Сила бога не моли, па ни они од којих се то не би очекивало. Људи ваљани, душевни, богу и вери, правди, предани, попут дервиша Ахмета Нурудина, бивају политичким играма и сплеткама сатерани у мишју рупу, приморани да издају себе, своје ближње, живот и људскост, све у шта би да верују.

„Дервиш и смрт”, у режији и адаптацији Егона Савина, уверљива је и снажна, али не и разметљива и брбљива позоришна слика политике као негативне моћи кривотворења свега људског. Тамо где нема вере у човека, нема никакве вере. Тамо где мржња, подозрење и страх столују, живот је сваког часа на коцки, на ивици ножа, и ретки су срећници који у клими живота као греха, кривице, преступа, издаје, срећно приведу крају свој људски век.

Егон Савин и његови сарадници, драматург Бранислава Илић, костимограф Јелена Стокућа, композитор Зоран Христић, препознају и виде Селимовићеву, Андрићеву и нашу Босну, као велику метафору света без љубави и поверења, као место сталних сукоба, предео оивичен тамничким зидовима у које се, кроз уске пролазе, понекад, и повремено, указује друга, сунчана страна живота.

Над сваким животом и судбином, бахата сила и моћ, злослутност; човек који бежи, кога гоне, који би негде да се склони, живу главу да сачува! Инсан, чељаде коме земља није срећно станиште! Хасан је та друга, отворена страна живота, али и у њему ће сасећи слободну вољу за животом изван тамничких зидина. У Мешином роману, у представи Народног позоришта, и Егона Савина, са лакоћом се постављају крупна питања: Шта је правда, вера, истина, уверење, слобода, избор; ко коме и за шта суди; како живети ту где је сваки човек који се није лукаво прикрио, сумњив и крив? Као спасти човека, иза ког је зида, или тврђаве, сигуран? Без кривице криви, рекли бисмо! Хоће ли, може ли човек помоћи човеку, и какав је то живот, и каква је то власт која се доказује бројем осумњичених и погубљених?!

Савин представу компонује без фолклорних и историјских ограничења, са препознатљивим локалитетима, али и као општу слику живота у страху, у знаку кривице и греха, живота где ничег нема, и ничег није, осим мржње, борбе за власт и голи опстанак! Све је испод жита, завере, уговор, ја теби, ти мени, тема у којој се људи у сабласној неразговетности губе и нестају. Разорност политичког ујдурмаштва у земљи која никако да дође до себе, и свога, као кућа насред друма, и без „историјске среће”, како вели умни Селимовић. Представа пуна великих и лукавих, проницљиво проказаних речи, манипулација. Свет уске политичке филозофије, тежак и тесан свакоме и свугде! Неизвесност: не зна се шта носи ноћ, шта доноси дан. Све је у овом босанском вилајету, у коме је свако потенцијални кривац и грешник, помало неизвесно, несигурно. Издаја пријатеља, издаја Другога, издаја је себе и живота, који у представи виспреног Егона Савина сажима мрак и негативно људско и историјско искуство које ову намучену земљу вековима, па и данас, терети, а постојање у њој чини тешким, уским, ризичним.

Ахмет Нурудин Николе Ристовског мисли и осећа без мудријашке, интелектуалистичке позе; људски и убедљиво носи своју дилему, патњу, недоумице, питања, бол, несрећу и бригу што је у овом свету све тако мучно, мукотрпно, теретно, необјашњиво, и што у таквом свету, ни ваљан човек не успева да такав и остане. Несрећу и муку ситних потказивача сведочи Ненад Стојменовић као Мула Јусуф. Хасан Џелебџија Љубомира Бандовића, човек странке живота, авантуре, душе и лепоте, зелене гране живљења, отпадник бегунац из света као тамнице, али кога немилосрдна, свемоћна политикантска машинерија, ипак, сустиже, дохвата, меље. Душеван, пун заборављене босанске доброте, Синудин Марка Николића. Опакост извођача прљавих политикантских радова, без шаблона и рутине, сведоче Небојша Кундачина, Миодраг Кривокапић, Борис Пинговић, Дарко Томовић. Кара Заима кога је живот у царству страха већ разјео, са пуно касне скрушености и сломљености, тумачи Танасије Узуновић. У осталим улогама: Наташа Нинковић, Александар Ђурица, Зоран Ћосић, Слободан Бештић, Марко Јанкетић, Игор Илић, Жељко Гроздановић и други.

Представа која не занемарује историју, али ни живот сваког појединца данас.