Život kao strah i krivica

Svet je ovaj prokleta avlija, tamnica, rekli bi Ivo Andrić i Meša Selimović, i mnogi drugi, manje učeni i slavni, ali mudri pripovedači stare, i nove Bosne, zemlje lepe i tragične, pesmovite i uklete. Nisu to, kako vidimo i u „Dervišu i smrti”, jednom od najboljih romana u srpskoj književnosti, „laki” ljudi, niti prozirne duše, niti im je istorija, ona starija i novija išla naruku! Naprotiv, o glavi im je radila!

Otuda ta večna neizvesnost i nesigurnost, strah, zebnja, sumnja, podozrenja, potkazivanja, izdaje, podeljenosti između Božijeg i ljudskog, našeg i tuđeg, istorijskog i ličnog života, ljudskog i političkog bića i jezika, sile i dobrote. Tamni, nečitljivi vilajet pun zloćudnog šaputanja. I iščekivanja, pokazivanja i prokazivanja. Mnogo vera, i još znatnijih neverovanja u čoveka. Sila boga ne moli, pa ni oni od kojih se to ne bi očekivalo. Ljudi valjani, duševni, bogu i veri, pravdi, predani, poput derviša Ahmeta Nurudina, bivaju političkim igrama i spletkama saterani u mišju rupu, primorani da izdaju sebe, svoje bližnje, život i ljudskost, sve u šta bi da veruju.

„Derviš i smrt”, u režiji i adaptaciji Egona Savina, uverljiva je i snažna, ali ne i razmetljiva i brbljiva pozorišna slika politike kao negativne moći krivotvorenja svega ljudskog. Tamo gde nema vere u čoveka, nema nikakve vere. Tamo gde mržnja, podozrenje i strah stoluju, život je svakog časa na kocki, na ivici noža, i retki su srećnici koji u klimi života kao greha, krivice, prestupa, izdaje, srećno privedu kraju svoj ljudski vek.

Egon Savin i njegovi saradnici, dramaturg Branislava Ilić, kostimograf Jelena Stokuća, kompozitor Zoran Hristić, prepoznaju i vide Selimovićevu, Andrićevu i našu Bosnu, kao veliku metaforu sveta bez ljubavi i poverenja, kao mesto stalnih sukoba, predeo oivičen tamničkim zidovima u koje se, kroz uske prolaze, ponekad, i povremeno, ukazuje druga, sunčana strana života.

Nad svakim životom i sudbinom, bahata sila i moć, zloslutnost; čovek koji beži, koga gone, koji bi negde da se skloni, živu glavu da sačuva! Insan, čeljade kome zemlja nije srećno stanište! Hasan je ta druga, otvorena strana života, ali i u njemu će saseći slobodnu volju za životom izvan tamničkih zidina. U Mešinom romanu, u predstavi Narodnog pozorišta, i Egona Savina, sa lakoćom se postavljaju krupna pitanja: Šta je pravda, vera, istina, uverenje, sloboda, izbor; ko kome i za šta sudi; kako živeti tu gde je svaki čovek koji se nije lukavo prikrio, sumnjiv i kriv? Kao spasti čoveka, iza kog je zida, ili tvrđave, siguran? Bez krivice krivi, rekli bismo! Hoće li, može li čovek pomoći čoveku, i kakav je to život, i kakva je to vlast koja se dokazuje brojem osumnjičenih i pogubljenih?!

Savin predstavu komponuje bez folklornih i istorijskih ograničenja, sa prepoznatljivim lokalitetima, ali i kao opštu sliku života u strahu, u znaku krivice i greha, života gde ničeg nema, i ničeg nije, osim mržnje, borbe za vlast i goli opstanak! Sve je ispod žita, zavere, ugovor, ja tebi, ti meni, tema u kojoj se ljudi u sablasnoj nerazgovetnosti gube i nestaju. Razornost političkog ujdurmaštva u zemlji koja nikako da dođe do sebe, i svoga, kao kuća nasred druma, i bez „istorijske sreće”, kako veli umni Selimović. Predstava puna velikih i lukavih, pronicljivo prokazanih reči, manipulacija. Svet uske političke filozofije, težak i tesan svakome i svugde! Neizvesnost: ne zna se šta nosi noć, šta donosi dan. Sve je u ovom bosanskom vilajetu, u kome je svako potencijalni krivac i grešnik, pomalo neizvesno, nesigurno. Izdaja prijatelja, izdaja Drugoga, izdaja je sebe i života, koji u predstavi visprenog Egona Savina sažima mrak i negativno ljudsko i istorijsko iskustvo koje ovu namučenu zemlju vekovima, pa i danas, tereti, a postojanje u njoj čini teškim, uskim, rizičnim.

Ahmet Nurudin Nikole Ristovskog misli i oseća bez mudrijaške, intelektualističke poze; ljudski i ubedljivo nosi svoju dilemu, patnju, nedoumice, pitanja, bol, nesreću i brigu što je u ovom svetu sve tako mučno, mukotrpno, teretno, neobjašnjivo, i što u takvom svetu, ni valjan čovek ne uspeva da takav i ostane. Nesreću i muku sitnih potkazivača svedoči Nenad Stojmenović kao Mula Jusuf. Hasan Dželebdžija Ljubomira Bandovića, čovek stranke života, avanture, duše i lepote, zelene grane življenja, otpadnik begunac iz sveta kao tamnice, ali koga nemilosrdna, svemoćna politikantska mašinerija, ipak, sustiže, dohvata, melje. Duševan, pun zaboravljene bosanske dobrote, Sinudin Marka Nikolića. Opakost izvođača prljavih politikantskih radova, bez šablona i rutine, svedoče Nebojša Kundačina, Miodrag Krivokapić, Boris Pingović, Darko Tomović. Kara Zaima koga je život u carstvu straha već razjeo, sa puno kasne skrušenosti i slomljenosti, tumači Tanasije Uzunović. U ostalim ulogama: Nataša Ninković, Aleksandar Đurica, Zoran Ćosić, Slobodan Beštić, Marko Janketić, Igor Ilić, Željko Grozdanović i drugi.

Predstava koja ne zanemaruje istoriju, ali ni život svakog pojedinca danas.