Вешти популиста Јулија Тимошенко

Када се сабере све што се догађало током 2008. године, председница украјинске владе Јулија Тимошенко не може да буде незадовољна. У изузетно сложеним условима успела је да опстане у самом врху власти. Учврстила је сопствено бирачко тело, избегла замке које су јој постављали политички противници, посебно из редова Партије региона бившег премијера Виктора Јануковича, и, коначно, на право место (подаље од извршне власти) сместила шефа државе и саборца из времена „наранџасте револуције“ Виктора Јушченка.

Испоставило се да права комбинација популизма и парламентарне опструкције (Тимошенкова обема вештинама барата изузетно добро), у нестабилним политичким околностима које у Украјини већ дуже владају, представља добитну комбинацију. Према последњим истраживањима, уколико би се сада одржали парламентарни избори, њена партија – Блок Јулије Тимошенко (БЈуТ) – освојила би 30,2 одсто гласова.

Рејтинг важнији од народа

Ипак није баш све тако блиставо. Огромној већини Украјинаца и даље не теку мед и млеко, напротив. Цена овако вођене политике, у којој су личне амбиције стављене испред функционисања државног апарата, сваљена је на обичне грађане. Према тврдњама Нине Карпачеве, опуномоћеника Врховне раде (парламента) за права човека, чак 70 одсто становника ове бивше совјетске републике живи испод границе сиромаштва, тачније са мање од три долара дневно. Зараде најбогатијих (не мисли се, наравно, на тајкуне) више су у односу на најсиромашније и до 70 пута. Анкете државне статистичке службе показују да чак 84,5 одсто Украјинаца мисли за себе да су сиромашни. А стручњаци наводе да је тај субјективни осећај беде далеко опаснији од објективног.

Наиме, како би обезбедила високи политички рејтинг, Јулија Тимошенко је више пажње посветила оним категоријама становништва које живе на, такозваним, буџетским јаслама, него предузетницима који стварају реална радна места. Плате становништва током 2008. расле су четири пута брже од продуктивности рада. Инфлација је позамашна, а банке у Кијеву од прошле недеље ограничавају продају стране валуте на само четири сата дневно.

„Наранџастој принцези“, међутим, коначни циљ и није руковођење владом. Она хоће да се уздигне до места шефа државе и замени (а по могућности и смени) Виктора Јушченка. Међусобну приврженост коју је овај пар демонстрирао пред очима светске јавности током револуционарних дана 2004. време је одавно истопило. Некадашњи сарадници претворили су се у љуте противнике, чак толико љуте да им је, свакоме понаособ, ближи моћни опозициони лидер Виктор Јанукович него коалициони партнери у Ради и влади.

Мада је Јушченко у једном тренутку (у септембру 2005) успео Тимошенкову да уклони из власти и направи пакт са Јануковичем, та комбинација није имала изгледа на успех. Рачунајући на слаб положај шефа државе, и лидер Партије региона је у једном тренутку почео да „купује“ гласове у парламенту. Али у овом послу недостајала му је суптилност Тимошенкове, пукла је брука а Рада је распуштена.

Најновије жестоко „обарање руку“ Јушченка и Тимошенкове десило се пре отприлике два месеца, када је украјински шеф државе, услед блокаде Врховне раде, издао указ о новим, превременим парламентарним изборима. Премијерка је овај напад дочекала хладнокрвно. Поручила је својим следбеницима да указ – игноришу. Резултат је познат: председник је још једном морао да се повуче.

Спремна за председничко звање

И када је реч о међународним пословима, премијерка има јаче адуте од „послодавца“. Наиме, видљиво је да Москва, као незаобилазни партнер Кијева, поготово када је реч о енергентима, више нагиње преговорима са „нежнијим“ партнером из украјинског врха. Оваквом ставу дефинитивно је помогло и мудро ћутање премијерке поводом августовског рата у Грузији. За разлику од Јушченка који је чак оптужен да је лично оружјем снабдевао војску Михаила Сакашвилија.

Одлагање пријема Украјине у ЕУ и НАТО такође се ставља на душу Јушченку који није успео да убеди европске партнере и САД у искрену приврженост западним интеграцијама. Невоље које је донела глобална финансијска криза прете да Кијев још више удаље од Брисела.

На крају, упркос вешто вођеној игри, Јулија Тимошенко није најпопуларнији украјински политичар. Ту титулу и даље држи њен најљући противник Виктор Јанукович. Исто тако, ни БЈуТ није странка која чврсто држи власт, напротив. Али управо у томе се и огледа снага „наранџасте принцезе“. Вешто користећи политичку немоћ Јушченка и чињеницу да ни Јанукович не може да окупи више од тридесетак одсто бирачког тела, она успева да опстане у седлу и, постепено стабилизујући своју позицију, са пуно права истиче кандидатуру на место прве личности целе Украјине.