Vešti populista Julija Timošenko

Kada se sabere sve što se događalo tokom 2008. godine, predsednica ukrajinske vlade Julija Timošenko ne može da bude nezadovoljna. U izuzetno složenim uslovima uspela je da opstane u samom vrhu vlasti. Učvrstila je sopstveno biračko telo, izbegla zamke koje su joj postavljali politički protivnici, posebno iz redova Partije regiona bivšeg premijera Viktora Janukoviča, i, konačno, na pravo mesto (podalje od izvršne vlasti) smestila šefa države i saborca iz vremena „narandžaste revolucije“ Viktora Juščenka.

Ispostavilo se da prava kombinacija populizma i parlamentarne opstrukcije (Timošenkova obema veštinama barata izuzetno dobro), u nestabilnim političkim okolnostima koje u Ukrajini već duže vladaju, predstavlja dobitnu kombinaciju. Prema poslednjim istraživanjima, ukoliko bi se sada održali parlamentarni izbori, njena partija – Blok Julije Timošenko (BJuT) – osvojila bi 30,2 odsto glasova.

Rejting važniji od naroda

Ipak nije baš sve tako blistavo. Ogromnoj većini Ukrajinaca i dalje ne teku med i mleko, naprotiv. Cena ovako vođene politike, u kojoj su lične ambicije stavljene ispred funkcionisanja državnog aparata, svaljena je na obične građane. Prema tvrdnjama Nine Karpačeve, opunomoćenika Vrhovne rade (parlamenta) za prava čoveka, čak 70 odsto stanovnika ove bivše sovjetske republike živi ispod granice siromaštva, tačnije sa manje od tri dolara dnevno. Zarade najbogatijih (ne misli se, naravno, na tajkune) više su u odnosu na najsiromašnije i do 70 puta. Ankete državne statističke službe pokazuju da čak 84,5 odsto Ukrajinaca misli za sebe da su siromašni. A stručnjaci navode da je taj subjektivni osećaj bede daleko opasniji od objektivnog.

Naime, kako bi obezbedila visoki politički rejting, Julija Timošenko je više pažnje posvetila onim kategorijama stanovništva koje žive na, takozvanim, budžetskim jaslama, nego preduzetnicima koji stvaraju realna radna mesta. Plate stanovništva tokom 2008. rasle su četiri puta brže od produktivnosti rada. Inflacija je pozamašna, a banke u Kijevu od prošle nedelje ograničavaju prodaju strane valute na samo četiri sata dnevno.

„Narandžastoj princezi“, međutim, konačni cilj i nije rukovođenje vladom. Ona hoće da se uzdigne do mesta šefa države i zameni (a po mogućnosti i smeni) Viktora Juščenka. Međusobnu privrženost koju je ovaj par demonstrirao pred očima svetske javnosti tokom revolucionarnih dana 2004. vreme je odavno istopilo. Nekadašnji saradnici pretvorili su se u ljute protivnike, čak toliko ljute da im je, svakome ponaosob, bliži moćni opozicioni lider Viktor Janukovič nego koalicioni partneri u Radi i vladi.

Mada je Juščenko u jednom trenutku (u septembru 2005) uspeo Timošenkovu da ukloni iz vlasti i napravi pakt sa Janukovičem, ta kombinacija nije imala izgleda na uspeh. Računajući na slab položaj šefa države, i lider Partije regiona je u jednom trenutku počeo da „kupuje“ glasove u parlamentu. Ali u ovom poslu nedostajala mu je suptilnost Timošenkove, pukla je bruka a Rada je raspuštena.

Najnovije žestoko „obaranje ruku“ Juščenka i Timošenkove desilo se pre otprilike dva meseca, kada je ukrajinski šef države, usled blokade Vrhovne rade, izdao ukaz o novim, prevremenim parlamentarnim izborima. Premijerka je ovaj napad dočekala hladnokrvno. Poručila je svojim sledbenicima da ukaz – ignorišu. Rezultat je poznat: predsednik je još jednom morao da se povuče.

Spremna za predsedničko zvanje

I kada je reč o međunarodnim poslovima, premijerka ima jače adute od „poslodavca“. Naime, vidljivo je da Moskva, kao nezaobilazni partner Kijeva, pogotovo kada je reč o energentima, više naginje pregovorima sa „nežnijim“ partnerom iz ukrajinskog vrha. Ovakvom stavu definitivno je pomoglo i mudro ćutanje premijerke povodom avgustovskog rata u Gruziji. Za razliku od Juščenka koji je čak optužen da je lično oružjem snabdevao vojsku Mihaila Sakašvilija.

Odlaganje prijema Ukrajine u EU i NATO takođe se stavlja na dušu Juščenku koji nije uspeo da ubedi evropske partnere i SAD u iskrenu privrženost zapadnim integracijama. Nevolje koje je donela globalna finansijska kriza prete da Kijev još više udalje od Brisela.

Na kraju, uprkos vešto vođenoj igri, Julija Timošenko nije najpopularniji ukrajinski političar. Tu titulu i dalje drži njen najljući protivnik Viktor Janukovič. Isto tako, ni BJuT nije stranka koja čvrsto drži vlast, naprotiv. Ali upravo u tome se i ogleda snaga „narandžaste princeze“. Vešto koristeći političku nemoć Juščenka i činjenicu da ni Janukovič ne može da okupi više od tridesetak odsto biračkog tela, ona uspeva da opstane u sedlu i, postepeno stabilizujući svoju poziciju, sa puno prava ističe kandidaturu na mesto prve ličnosti cele Ukrajine.