Хе­ро­и­на Иза­бел Ем­сли Ха­тон

Вра­њан­ци, скло­ни за­бо­ра­ву и се­ћа­њу на љу­де ко­ји су их у про­шлим вре­ме­ни­ма за­ду­жи­ли де­ли­ма, у слу­ча­ју ју­на­ки­ње из Пр­вог свет­ског ра­та, шкот­ске ле­кар­ке и ху­ма­ни­тар­ног рад­ни­ка Иза­бел Ем­сли Ха­тон (1889–1960), ус­пе­ли су да са­чу­ва­ју ем­па­ти­ју и по­све­ће­ност. Овој ху­ма­ној же­ни, ле­кар­ки из Ен­дин­бур­га, и ње­ним су­на­род­ни­ца­ма ко­је су 1918. го­ди­не осно­ва­ле и ра­ди­ле у пр­вој бол­ни­ци у Вра­њу по­диг­нут је спо­ме­ник ис­пред згра­де До­ма здра­вља. Ње­но име но­си и ов­да­шња Сред­ња ме­ди­цин­ска шко­ла, а сва­ке го­ди­не обе­ле­жа­ва се и дан по­све­ћен се­ћа­њу на ње­ну ху­ма­ну ми­си­ју из нај­те­жих вре­ме­на на кра­ју Пр­вог свет­ског ра­та у Вра­њу и око­ли­ни.

„Ми­си­ја ле­кар­ки и ме­ди­цин­ских се­ста­ра из Шкот­ске је у тре­нут­ку ка­да је Вра­њем и оп­шти­на­ма ју­га Ср­би­је вла­дао ти­фус, глад и мно­го за­ра­зних бо­ле­сти био од жи­вот­не ва­жно­сти. У ва­ро­ши је та­да би­ло мно­го ра­ње­ни­ка ко­ји су сва­ко­днев­но сти­за­ли са Со­лун­ског фрон­та, а ни­је би­ло ни ле­ка­ра, ни са­ни­тет­ског ма­те­ри­ја­ла, а још ма­ње усло­ва за ле­че­ње. Вра­ње је био град смр­ти и бе­де”, за­пи­сао је у сво­јој књи­зи „Бол­ни­ца у Вра­њу” врањ­ски хи­рург др Ву­ка­шин Ан­тић, ко­ји се све до сво­је пре­ра­не смр­ти 2020. у 62. го­ди­ни ба­вио исто­ри­јом здрав­ства у свом род­ном гра­ду.

Гра­ђа­ни су са олак­ша­њем до­че­ка­ли тим Иза­бел Ем­сли Ха­тон, ко­ји је „фор­дом” из Со­лу­на, пре­ко Би­то­ља, сти­гао у Вра­ње 15. oк­т­обра 1918. го­ди­не. У врањ­ској ка­сар­ни за­те­кли су их те­шки при­зо­ри. Уну­тар згра­да вла­дао је за­дах смр­ти. Про­сто­ри­је су би­ле пре­пу­не бо­ле­сних и ра­ње­них. На сла­ми, без ду­ше­ка, по про­сто­ри­ја­ма ка­сар­не ле­жа­ли су Ср­би, Ен­гле­зи, Фран­цу­зи, Бу­га­ри, Аустри­јан­ци и Ита­ли­ја­ни. У ка­сар­ни је ра­ди­ло Дру­го дрин­ско за­во­ји­ште са сво­јим ле­ка­ри­ма и осо­бљем, без опре­ме и са­ни­тет­ског ма­те­ри­ја­ла.

Бол­ни­ца је отво­ре­на 27. ок­то­бра 1818. го­ди­не. Осо­бље је­ди­ни­це „Аме­ри­ка” Бол­ни­це же­на Шкот­ске на че­лу са док­тор­ком Ха­тон су­о­чи­ло се са 450 нај­те­жих бо­ле­сни­ка. Та­да три­де­се­то­го­ди­шња док­тор­ка од­мах на­ре­ђу­је спро­во­ђе­ње чи­шће­ња и дез­ин­фек­ци­ју свих про­сто­ри­ја ка­сар­не. Ноћ је до­но­си­ла тра­ги­чан мрак, јер ва­рош и ка­сар­на ни­су има­ли на­па­ја­ње стру­јом. „Ба­јо­не­том из­бо­ден Бу­га­рин до­нет је на опе­ра­ци­ју, али већ мр­тав. Не­ма све­ћа ни пе­тро­ле­ја. У де­сет са­ти уве­че дво­је де­це те­шко ра­ње­но од екс­пло­зи­ја бом­би, од­мах опе­ра­ци­ја”, бе­ле­жи у свом днев­ни­ку пр­вих да­на Шкот­ска ле­кар­ка.

Ха­то­но­ва оби­ла­зи и бо­ле­сни­ке у Вра­њу. Ни­је има­ла ле­ко­ва, са­ни­тет­ског ма­те­ри­ја­ла, па су обо­ле­ли до­би­ја­ли „оздра­вљу­ју­ћи по­глед”. Би­ла је за­пре­па­шће­на у ка­квим при­ми­тив­ним усло­ви­ма жи­ве сви ти љу­ди. Ка­ко на­во­ди др Ву­ка­шин Ан­тић у књи­зи „Бол­ни­ца у Вра­њу”, „4. но­вем­бра у ка­сарн­ску бол­ни­цу сти­гло је нај­пре де­сет, а по­том још 11 ка­ми­о­на из Со­лу­на са ме­ди­цин­ском опре­мом и са­ни­тет­ским ма­те­ри­ја­лом и ле­ко­ви­ма”. Бол­ни­ца је до­би­ла и ге­не­ра­тор, па ви­ше ни­је би­ла у мра­ку, што је по­себ­но охра­бри­ло ти­фу­сом ис­цр­пље­не гра­ђа­не Вра­ња.

Од­мах је фор­ми­ра­но ин­фек­тив­но оде­ље­ње о ко­ме у јед­ном пи­сму при­ја­те­љи­ци из Вра­ња др Ха­тон пи­ше: „На­пра­ви­ли смо ку­па­ти­ло на ула­зу у бол­ни­цу. Са бо­ле­сни­ка су ски­да­не ри­те и од­мах од­но­ше­не до апа­ра­та за дез­ин­фек­ци­ју ко­ји је у дво­ри­шту ра­дио по цео дан. Му­шкар­ци су бри­ја­ни и ку­па­ни, а он­да пре­но­ше­ни на оде­ље­ње за ти­фус. Без об­зи­ра на све пре­до­стро­жно­сти, ри­зик ко­ји је скоп­чан са ку­па­њем и бри­ја­њем био је за­пра­во вр­ло ви­сок...”

Од ти­фу­са ће пре­ми­ну­ти ме­ди­цин­ска се­стра Аг­нес Ерл, ко­ја је ра­ди­ла са нај­те­жим па­ци­јен­ти­ма. Опе­ло је одр­жао про­то­је­реј Ми­лан Јо­ва­но­вић, све­ште­ник Бол­ни­це же­на Шкот­ске у Вра­њу. Док­тор­ка Ха­тон за­ла­га­ла се да се за­ро­бље­ни бу­гар­ски вој­ни­ци обо­ле­ли од ти­фу­са од­ве­зу до гра­ни­це са су­сед­ном зе­мљом и та­мо на­ста­ве ле­че­ње. Њен ан­га­жман до­при­нео је и отва­ра­њу пр­вих ин­фек­тив­них оде­ље­ња у Врањ­ској Ба­њи, Сур­ду­ли­ци и Вла­ди­чи­ном Ха­ну.

Са ве­ли­ким по­што­ва­њем Вра­њан­ци су 1956. го­ди­не до­че­ка­ли др Иза­бел Ем­сли Ха­тон, ко­ја је че­ти­ри го­ди­не пре смр­ти по­же­ле­ла да по­се­ти по­но­во град у ко­ме је осно­ва­ла пр­ву бол­ни­цу на кра­ју Пр­вог свет­ског ра­та. По­се­та врањ­ској бол­ни­ци, ка­ко пи­ше др Ву­ка­шин Ан­тић у мо­но­гра­фи­ји о исто­ри­ји ме­ди­ци­не на ју­гу Ср­би­је, за­вр­ше­на је за­ба­вом ко­јој су при­су­ство­ва­ли сви ле­ка­ри и ме­ди­цин­ско осо­бље.

„Ви­ди­те, ја сам при­лич­но ста­ра, али ми је ср­це мла­до јер сам пи­ла врањ­ско ви­но и шљи­во­ви­цу (...) Део се­бе оста­ви­ла сам у Ср­би­ји. Док сам жи­ва, же­лим да имам ве­зу са ва­шом зе­мљом, ва­шим љу­ди­ма и ва­шом ме­ди­ци­ном...”, оста­ле су ре­чи ове пле­ме­ни­те Шко­тлан­ђан­ке при­ли­ком ње­не по­след­ње по­се­те Вра­њу. И да­нас је жи­во се­ћа­ње на ову хе­ро­и­ну пр­вог зе­маљ­ског ра­та на под­руч­ју ју­га Ср­би­је.