Рударство је позив а не посао

Рударство се ретко нађе у насловима вести. О њему говоримо најчешће кад се сабирају резултати индустрије која је понајвише допринела економском напретку земље, или када, једном годишње, дође 6. август – Дан рудара. Тада се спомињу бројке, производња, учинак и признања. Међу њима, једно носи посебну тежину – награда „Инжењер Шистек“, која носи тежину традиције дуге 57 година и печат савремености, јер се и дан данас додељује истакнутим појединцима у борским рудницима. Зато, није на одмет подсетити да је ова награда, установљена давне 1968. године у част првог директора Борског рудника, инжењера Фрање Шистека.

Ове године, ту награду ће међу шест награђених понети и рударски инжењер Марко Петровић. Али ова прича не почиње у дану када се излази на бину и прима признање. Почиње 600 метара испод земље, у руднику „Чукару Пеки“, у једној од три смене. Почиње у свакодневици рудара, коју јавност ретко види.

„То је позив, не занимање. А позив не остављаш за собом кад завршиш смену“, каже Петровић, који рударски инжењер постао из уверења и љубави према том занимању, а не из нужде. Иако признаје да рударство носи ризик, каже да данашњи услови не могу да се упореде са сликама које људи још увек имају у глави.

„Људи и даље замишљају рударе са прашњавим лицима и крамповима у рукама, копају руду у уским ходницима под земљом и товаре је на вагонете. Али модерни рудник изгледа сасвим другачије, барем овај у коме ја радим“, каже Петровић са осмехом па нам даље објашњава:

„Силазак лифтом траје три и по минута, ходници су широки, осветљени, осећате вентилацију, једноставно ма колико метара под земљом били, нормално дишете. Све је под контролом, дословно. Локација сваког радника се прати преко ГПС картице коју носи са собом и види се у реалном времену из контролне собе. Безбедносни системи су тако конципирани да реагују и пре него што човек стигне и да обрати пажњу на околину.“

Да је „Чукару Пеки“, о коме Марко Петровић говори, најмлађи и најмодернији рудник у Србији, најбоље потврђује чињеница да је сваки педаљ његових подземних ходника покривен савременом 4Г мобилном мрежом. Поред звучне, уведена је и светлосна сигнализација, саобраћајни знаци, па чак и ограничења брзине, нешто попут комплексне саобраћајне мреже испод површине земље.

„О безбедности се овде не прича – то је утврђени систем кога се сви беспоговорно придржавамо. Нема нагађања, нема случајности и то је оно што нам свима улива осећај сигурности“, каже Петровић.

Петровић истиче да се процеси прераде руде у руднику „Чукару Пеки“ данас обављају по готово идентичним стандардима широм света, у шта се и сам уверио током стручне посете Кини — прилике коју му је, као једном од најистакнутијих радника, обезбедила компанија у којој ради - „Сербиа Зијин Мининг“. Тамо је, из прве руке, видео да рудар 21. века из Србије ни по чему не заостаје за колегама из најразвијенијих земаља – ни по знању, ни по стручности, ни по ефикасности.

Слика рудара коју смо некада носили полако бледи пред стварношћу савременог рударења. Технологија, обука и високи стандарди безбедности учинили су да се подземни радни простори више не доживљавају као непробојна тамна бездан земље, већ као део софистицираног индустријског система.

Али, шта је онда то што данас чини доброг рудара? Шта разликује оног који се издвоји и понесе престижно признање „Шистековац“, које се не додељује олако?

„Та награда се не додељује се за један дан рада, нити за један успешан подухват. Можда је то њен прави значај, она није знак да си нешто постигао – већ да си константно радио како треба“, каже овај рударски инжењер.

У његовом случају, то значи више од техничког знања. Значи доношење одлука које не штите само производњу, већ и људе. А све то долази из искуства које се стиче испод земље, не из канцеларије.

„Под земљом, тим је све. Ако један део не ради како треба, цео систем стаје. Добар рудар зна свој посао, али зна и где је његово место у тиму“, каже Петровић.

Рударска јама не трпи површност — тражи тимски дух, дисциплину и поверење које се гради из дана у дан. У овом послу, сваки задатак има своје зашто и сваки пропуст има последицу. Нема рутине, нема рада „по инерцији“. Зато Петровић верује да рударство није само струка — то је позив који се живи и потврђује сваким силаском под земљу.