Rudarstvo je poziv a ne posao

Rudarstvo se retko nađe u naslovima vesti. O njemu govorimo najčešće kad se sabiraju rezultati industrije koja je ponajviše doprinela ekonomskom napretku zemlje, ili kada, jednom godišnje, dođe 6. avgust – Dan rudara. Tada se spominju brojke, proizvodnja, učinak i priznanja. Među njima, jedno nosi posebnu težinu – nagrada „Inženjer Šistek“, koja nosi težinu tradicije duge 57 godina i pečat savremenosti, jer se i dan danas dodeljuje istaknutim pojedincima u borskim rudnicima. Zato, nije na odmet podsetiti da je ova nagrada, ustanovljena davne 1968. godine u čast prvog direktora Borskog rudnika, inženjera Franje Šisteka.

Ove godine, tu nagradu će među šest nagrađenih poneti i rudarski inženjer Marko Petrović. Ali ova priča ne počinje u danu kada se izlazi na binu i prima priznanje. Počinje 600 metara ispod zemlje, u rudniku „Čukaru Peki“, u jednoj od tri smene. Počinje u svakodnevici rudara, koju javnost retko vidi.

„To je poziv, ne zanimanje. A poziv ne ostavljaš za sobom kad završiš smenu“, kaže Petrović, koji rudarski inženjer postao iz uverenja i ljubavi prema tom zanimanju, a ne iz nužde. Iako priznaje da rudarstvo nosi rizik, kaže da današnji uslovi ne mogu da se uporede sa slikama koje ljudi još uvek imaju u glavi.

„Ljudi i dalje zamišljaju rudare sa prašnjavim licima i krampovima u rukama, kopaju rudu u uskim hodnicima pod zemljom i tovare je na vagonete. Ali moderni rudnik izgleda sasvim drugačije, barem ovaj u kome ja radim“, kaže Petrović sa osmehom pa nam dalje objašnjava:

„Silazak liftom traje tri i po minuta, hodnici su široki, osvetljeni, osećate ventilaciju, jednostavno ma koliko metara pod zemljom bili, normalno dišete. Sve je pod kontrolom, doslovno. Lokacija svakog radnika se prati preko GPS kartice koju nosi sa sobom i vidi se u realnom vremenu iz kontrolne sobe. Bezbednosni sistemi su tako koncipirani da reaguju i pre nego što čovek stigne i da obrati pažnju na okolinu.“

Da je „Čukaru Peki“, o kome Marko Petrović govori, najmlađi i najmoderniji rudnik u Srbiji, najbolje potvrđuje činjenica da je svaki pedalj njegovih podzemnih hodnika pokriven savremenom 4G mobilnom mrežom. Pored zvučne, uvedena je i svetlosna signalizacija, saobraćajni znaci, pa čak i ograničenja brzine, nešto poput kompleksne saobraćajne mreže ispod površine zemlje.

„O bezbednosti se ovde ne priča – to je utvrđeni sistem koga se svi bespogovorno pridržavamo. Nema nagađanja, nema slučajnosti i to je ono što nam svima uliva osećaj sigurnosti“, kaže Petrović.

Petrović ističe da se procesi prerade rude u rudniku „Čukaru Peki“ danas obavljaju po gotovo identičnim standardima širom sveta, u šta se i sam uverio tokom stručne posete Kini — prilike koju mu je, kao jednom od najistaknutijih radnika, obezbedila kompanija u kojoj radi - „Serbia Zijin Mining“. Tamo je, iz prve ruke, video da rudar 21. veka iz Srbije ni po čemu ne zaostaje za kolegama iz najrazvijenijih zemalja – ni po znanju, ni po stručnosti, ni po efikasnosti.

Slika rudara koju smo nekada nosili polako bledi pred stvarnošću savremenog rudarenja. Tehnologija, obuka i visoki standardi bezbednosti učinili su da se podzemni radni prostori više ne doživljavaju kao neprobojna tamna bezdan zemlje, već kao deo sofisticiranog industrijskog sistema.

Ali, šta je onda to što danas čini dobrog rudara? Šta razlikuje onog koji se izdvoji i ponese prestižno priznanje „Šistekovac“, koje se ne dodeljuje olako?

„Ta nagrada se ne dodeljuje se za jedan dan rada, niti za jedan uspešan poduhvat. Možda je to njen pravi značaj, ona nije znak da si nešto postigao – već da si konstantno radio kako treba“, kaže ovaj rudarski inženjer.

U njegovom slučaju, to znači više od tehničkog znanja. Znači donošenje odluka koje ne štite samo proizvodnju, već i ljude. A sve to dolazi iz iskustva koje se stiče ispod zemlje, ne iz kancelarije.

„Pod zemljom, tim je sve. Ako jedan deo ne radi kako treba, ceo sistem staje. Dobar rudar zna svoj posao, ali zna i gde je njegovo mesto u timu“, kaže Petrović.

Rudarska jama ne trpi površnost — traži timski duh, disciplinu i poverenje koje se gradi iz dana u dan. U ovom poslu, svaki zadatak ima svoje zašto i svaki propust ima posledicu. Nema rutine, nema rada „po inerciji“. Zato Petrović veruje da rudarstvo nije samo struka — to je poziv koji se živi i potvrđuje svakim silaskom pod zemlju.