Пунпај, пунпај!

Пароле и слогани политичких партија и покрета много говоре о томе како ти актери виде себе, коме се обраћају, против кога или чега се боре. Њихова улога је да помогну идентификацији присталица, мобилизацији ширих слојева становништва, легитимацији циљева и видљивости покрета или странке у јавности. Када су успешне, оне у једној реченици, неретко синтагми или речи, успевају да сажму основну идеју покрета. 
Пароле могу бити планиране и инкубиране у подрумима маркетиншких агенција и политичких врхушки, али најуспешније су по правилу оне самоникле и спонтано прихваћене јер одражавају дух и идеологију покрета. 
Пароле и слогани су, укратко, својеврсна лична карта покрета па из тог разлога није небитна ни њихова естетска димензија. Мада су израз духа времена и специфичних околности управо због једноставности и лепоте израза неке се дуго памте и надживе сам покрет постајући део светског или националног културног наслеђа. 
Слобода – једнакост – братство; Пролетери свих земаља уједините се; Но пасаран! само су неки од поклича који су остали део светске културно-политичке баштине. У нашој новијој политичкој култури остале су забележене Смрт фашизму – слобода народу; За краља и отаџбину; И после Тита Тито; Београд је свет; Косово је Србија итд.
Чак и у страначкој изборној пропаганди у којој је утицај маркетиншких агенција много видљивији има примера који се памте без обзира на успех њихових протагониста. Сетимо се неких: Преломи паметно; С нама нема неизвесности; Зрело је; Заједно; Готов је; Кад је тешко Човић, итд. 
Питам се да ли ће иза ове осам месеци дуге побуне остати неки белег такве врсте. С обзиром на то да побуну предводи, подстиче и оправдава „крем де ла крем” српске интелигенције, очекивања су велика, али предвиђати никада није лако. Ипак, одређене назнаке се могу уочити компаративном анализом. 
Замишљам Ла Пасионарију како у уздигнутој, чврсто стегнутој песници држи варјачу и узвикује – динстај! То заиста не би могло да прође ни у једној земљи, култури или покрету који иоле држи до себе – а Шпанија држи, питање је да ли ће опстати и овде. 
Но, можда је Шпанија далеко, можда су нам културе различите па се зато питам како би то стајало да је друг Стева електричар високо и широко уздигнутих руку с омчом око врата, уместо Смрт фашизму слобода народу! викао Пумпај, пумпај! Данас би на брду изнад Ваљева стајао споменик који Стеву Колубарца приказује сагнутог у тртасти положај ала Новак Ђоковић на Вимблдону – дан први. Наравно, питање је да ли би у том случају споменика уопште било, јер би се испоставило да Стјепан Филиповић није обешен него се сам задавио од силног сагињања горе-доле на које га нико није терао. Сам се сагао, сам се убио. Од тако бедне самоубилачке смрти могла би да га спаси само накнадна одлука да, попут Новака, уместо пумпања почне да испод вешала изводи телесне вежбе специјално осмишљене за с ума сишавше. Како год, да је пумпао, Стеван Филиповић не би данас имао споменик, већ би се по њему у најбољем случају звало неко социјалистичко удружење вулканизера. 
Ипак, упркос овом тужном поређењу, парола Пумпај! има своју употребну вредност. Мада је, судећи по свом естетском нивоу, поникла у интелектуалној кухињи џабалебароша, ђилкоша и бадаваџија у којој су настале и досетке типа „моша” и „кажи молим”, што јој даје – бар у том супкултурном кругу – одређену гаранцију трајности, сама парола има упитан политички значај. Углед том покличу не може да поправи ни чињеница да је ушао у академски свет тако што га је користио декан Филозофског факултета Универзитета у Београду (!) затварајући седнице НН већа. 
Настала у тренутку слома обојене револуције, када је до тада планска активност препуштена стихијској акцији оних који нису могли да се помире с поменутом чињеницом, „пумпај” је постао позив на мобилизацију управо те масе разочараних. Заиста, у свом свакодневном значењу израз „пумпај” има углавном значење активности коју треба обавити кад је нешто кренуло по злу. Пумпа се гума када је слаба, пумпа се вода када је нема, пумпа се срце када стане, па тако и маса кад посустане. 
Те несрећне конотације, међутим, нису имали на уму творци пароле. За њих пумпање има значење које се свакако се не би свидело пристојном свету, а посебно не боркињама за женска права. У кругу у којем је парола настала она има специфично маскулино и наглашено „позитивно” сексистичко значење. Зато се и примила међу полусветом који је радије изговара „пунпај, пунпај”. У најбољем случају она би могла да значи „пунпа” луд збуњеног. 
То све, међутим, не значи да су ове покличе осмислиле контраобавештајне службе како би урушиле углед блокадера. Не значи ни да су оне вансеријски глупе. Оне су управо, као што теорија тврди, по мери покрета који представљају. Усмерене ка мобилизацији људи с полумаргине које није срамота да заустављају људе по улицама и онемогућавају им нормално кретање само зато да би – понајвише себи – доказали да и они имају некакву моћ над другима и који свакоме с ким се не слажу могу да скрешу у виртуелни брк било какву гадост преко друштвених мрежа. Идејно празне, ове пароле прецизно сведоче о идеолошкој испразности и недостатку јасних циљева које блокадерски покрет, ако се уопште тако може назвати има, односно нема. 
Упркос томе, за блокадере свих боја „пумпај” је постала својеврсна лозинка којом се обезбеђује улазак у круг правоверних. Поставља се, међутим, питање какав је одзив на ту лозинку. Неки предлажу да одговор буде – „буши хахаха”, а други, сасвим једноставно и штреберски преузето из речника синонима – .... знате уосталом и сами.

*Професор Филозофског 
факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа