Punpaj, punpaj!

Parole i slogani političkih partija i pokreta mnogo govore o tome kako ti akteri vide sebe, kome se obraćaju, protiv koga ili čega se bore. Njihova uloga je da pomognu identifikaciji pristalica, mobilizaciji širih slojeva stanovništva, legitimaciji ciljeva i vidljivosti pokreta ili stranke u javnosti. Kada su uspešne, one u jednoj rečenici, neretko sintagmi ili reči, uspevaju da sažmu osnovnu ideju pokreta. 
Parole mogu biti planirane i inkubirane u podrumima marketinških agencija i političkih vrhuški, ali najuspešnije su po pravilu one samonikle i spontano prihvaćene jer odražavaju duh i ideologiju pokreta. 
Parole i slogani su, ukratko, svojevrsna lična karta pokreta pa iz tog razloga nije nebitna ni njihova estetska dimenzija. Mada su izraz duha vremena i specifičnih okolnosti upravo zbog jednostavnosti i lepote izraza neke se dugo pamte i nadžive sam pokret postajući deo svetskog ili nacionalnog kulturnog nasleđa. 
Sloboda – jednakost – bratstvo; Proleteri svih zemalja ujedinite se; No pasaran! samo su neki od pokliča koji su ostali deo svetske kulturno-političke baštine. U našoj novijoj političkoj kulturi ostale su zabeležene Smrt fašizmu – sloboda narodu; Za kralja i otadžbinu; I posle Tita Tito; Beograd je svet; Kosovo je Srbija itd.
Čak i u stranačkoj izbornoj propagandi u kojoj je uticaj marketinških agencija mnogo vidljiviji ima primera koji se pamte bez obzira na uspeh njihovih protagonista. Setimo se nekih: Prelomi pametno; S nama nema neizvesnosti; Zrelo je; Zajedno; Gotov je; Kad je teško Čović, itd. 
Pitam se da li će iza ove osam meseci duge pobune ostati neki beleg takve vrste. S obzirom na to da pobunu predvodi, podstiče i opravdava „krem de la krem” srpske inteligencije, očekivanja su velika, ali predviđati nikada nije lako. Ipak, određene naznake se mogu uočiti komparativnom analizom. 
Zamišljam La Pasionariju kako u uzdignutoj, čvrsto stegnutoj pesnici drži varjaču i uzvikuje – dinstaj! To zaista ne bi moglo da prođe ni u jednoj zemlji, kulturi ili pokretu koji iole drži do sebe – a Španija drži, pitanje je da li će opstati i ovde. 
No, možda je Španija daleko, možda su nam kulture različite pa se zato pitam kako bi to stajalo da je drug Steva električar visoko i široko uzdignutih ruku s omčom oko vrata, umesto Smrt fašizmu sloboda narodu! vikao Pumpaj, pumpaj! Danas bi na brdu iznad Valjeva stajao spomenik koji Stevu Kolubarca prikazuje sagnutog u trtasti položaj ala Novak Đoković na Vimbldonu – dan prvi. Naravno, pitanje je da li bi u tom slučaju spomenika uopšte bilo, jer bi se ispostavilo da Stjepan Filipović nije obešen nego se sam zadavio od silnog saginjanja gore-dole na koje ga niko nije terao. Sam se sagao, sam se ubio. Od tako bedne samoubilačke smrti mogla bi da ga spasi samo naknadna odluka da, poput Novaka, umesto pumpanja počne da ispod vešala izvodi telesne vežbe specijalno osmišljene za s uma sišavše. Kako god, da je pumpao, Stevan Filipović ne bi danas imao spomenik, već bi se po njemu u najboljem slučaju zvalo neko socijalističko udruženje vulkanizera. 
Ipak, uprkos ovom tužnom poređenju, parola Pumpaj! ima svoju upotrebnu vrednost. Mada je, sudeći po svom estetskom nivou, ponikla u intelektualnoj kuhinji džabalebaroša, đilkoša i badavadžija u kojoj su nastale i dosetke tipa „moša” i „kaži molim”, što joj daje – bar u tom supkulturnom krugu – određenu garanciju trajnosti, sama parola ima upitan politički značaj. Ugled tom pokliču ne može da popravi ni činjenica da je ušao u akademski svet tako što ga je koristio dekan Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (!) zatvarajući sednice NN veća. 
Nastala u trenutku sloma obojene revolucije, kada je do tada planska aktivnost prepuštena stihijskoj akciji onih koji nisu mogli da se pomire s pomenutom činjenicom, „pumpaj” je postao poziv na mobilizaciju upravo te mase razočaranih. Zaista, u svom svakodnevnom značenju izraz „pumpaj” ima uglavnom značenje aktivnosti koju treba obaviti kad je nešto krenulo po zlu. Pumpa se guma kada je slaba, pumpa se voda kada je nema, pumpa se srce kada stane, pa tako i masa kad posustane. 
Te nesrećne konotacije, međutim, nisu imali na umu tvorci parole. Za njih pumpanje ima značenje koje se svakako se ne bi svidelo pristojnom svetu, a posebno ne borkinjama za ženska prava. U krugu u kojem je parola nastala ona ima specifično maskulino i naglašeno „pozitivno” seksističko značenje. Zato se i primila među polusvetom koji je radije izgovara „punpaj, punpaj”. U najboljem slučaju ona bi mogla da znači „punpa” lud zbunjenog. 
To sve, međutim, ne znači da su ove pokliče osmislile kontraobaveštajne službe kako bi urušile ugled blokadera. Ne znači ni da su one vanserijski glupe. One su upravo, kao što teorija tvrdi, po meri pokreta koji predstavljaju. Usmerene ka mobilizaciji ljudi s polumargine koje nije sramota da zaustavljaju ljude po ulicama i onemogućavaju im normalno kretanje samo zato da bi – ponajviše sebi – dokazali da i oni imaju nekakvu moć nad drugima i koji svakome s kim se ne slažu mogu da skrešu u virtuelni brk bilo kakvu gadost preko društvenih mreža. Idejno prazne, ove parole precizno svedoče o ideološkoj ispraznosti i nedostatku jasnih ciljeva koje blokaderski pokret, ako se uopšte tako može nazvati ima, odnosno nema. 
Uprkos tome, za blokadere svih boja „pumpaj” je postala svojevrsna lozinka kojom se obezbeđuje ulazak u krug pravovernih. Postavlja se, međutim, pitanje kakav je odziv na tu lozinku. Neki predlažu da odgovor bude – „buši hahaha”, a drugi, sasvim jednostavno i štreberski preuzeto iz rečnika sinonima – .... znate uostalom i sami.

*Profesor Filozofskog 
fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista