Србија може да постане правни вазал

Србија се налази на тачки политичке и институционалне прекретнице. Док јавност будно прати резултате унутрашњих реформи и процеса европских интеграција, далеко од очију већине грађана одвија се процес који би могао одредити будућност државе на много дубљем нивоу — контролу над правосуђем. И то не домаћу, већ спољну.

У фокусу ове анализе је модел који се све чешће помиње као „румунски сценарио“, утемељен на улози коју је у Румунији одиграла Лаура Кодруца Ковеши, а који сада прети да буде примењен у Србији — кроз институционалне активности Загорке Доловац и Младена Ненадића. Суштинско питање гласи - да ли ће српско правосуђе остати у рукама уставног поретка и грађана Србије, или ће постати инструмент геополитичких интереса Брисела?

Лаура Ковеши, данас прва европска јавна тужитељка, стекла је међународну репутацију као бескомпромисни борац против корупције у Румунији, на челу Националног антикорупцијског директората (DNA). Међутим, иза гламурозне фасаде међународних признања крије се комплексна и политички обојена стварност.

Тужилаштво под њеним вођством функционисало је, све чешће, као политички инструмент. Метастазирало је у механизам селективног гоњења – углавном политичара и јавних личности који су били противници некритичке евроинтеграције или нису уживали благонаклоност Брисела. Многи случајеви су касније пропадали пред судовима, али медијски линч и политичка штета већ су били нанесени.

Механизам „надзора и провере“, који је Европска унија формално увела како би надгледала примену „реформи“ у правосуђу Румуније и Бугарске, постао је ефективна полуга спољног управљања. Под изговором европских стандарда, национални суверенитет је драстично ослабљен, а правосудни систем све више подсећао на филијалу европске администрације.

Данас се сличан модел обликује у Србији. Загорка Доловац, која већ петнаест година опстаје на челу Републичког јавног тужилаштва, и Младен Ненадић, који води београдско Више тужилаштво за организовани криминал, све чешће делују у оквиру матрице која неодољиво подсећа на румунску.

Ненадићеве истраге одликује снажна медијска експлоатација, али упадљиво одсуство конкретних судских резултата. Афере се отварају уз велике најаве, али се ретко окончавају правоснажним пресудама. Истовремено, предмети су бирани тако да одговарају спољнополитичким наративима, као што је борба против „националистичких структура“ или „антиевропских елемената“.

Ненадић не делује као тужилац који штити правду, већ као координатор медијско-политичких акција. Његов рад све чешће постаје део сценографије чији је циљ дискредитација појединих домаћих актера, а не заштита закона. Баш као што је то својевремено био случај са Ковеши у Румунији.

Најновији сигнал за забринутост стиже у форми иницијативе о успостављању „специјалног механизма надзора над српским правосуђем“, у чијој изради активно учествује управо Доловац. Док се јавност бави дневнополитичким темама, правосуђе се на мала врата припрема за режим спољне контроле.

Такав механизам би, по својој суштини, значио претварање српског правосудног система у правни полу-протекторат. Судска власт више не би припадала грађанима Србије и њеним институцијама, већ би била подређена технократским структурама у Бриселу. Формално — у име европских интеграција. Суштински — као средство контроле унутрашњих политичких процеса.

Контрола над правосуђем није питање само владавине права. Она повлачи низ домино-ефеката — од избора, преко медијске сцене, до основних демократских права. У Румунији, током председничких избора 2024, кандидат који је победио у првом кругу — Калин Георгеску — подвргнут је тужилачком прогону, а судском одлуком му је забрањено да учествује у другом кругу. На тај начин је директно утицано на исход избора, под формално легалним, али суштински политичким окриљем.

Сличан сценарио не би био немогућ и у Србији, уколико механизам спољне контроле буде установљен. Ко гарантује да сутра неће бити дисквалификован председнички кандидат који се не уклапа у геополитичке пројекције Брисела?

Реформа правосуђа није техничко питање. Она је суштински повезана са суверенитетом државе, са способношћу грађана да путем својих институција одлучују о сопственој судбини. Србија не сме дозволити да суднице постану канцеларије за извршење спољних налога.

Загорка Доловац и Младен Ненадић не смеју више да делују без јавног надзора и одговорности. Ако је Србија на европском путу, он мора бити заснован на партнерству, не на потчињавању. У супротном, остаће нам држава са етикетом чланице ЕУ — али без правде, без институционалне слободе и без реалног демократског капацитета.

Очекује нас борба за суштину демократије.