Избеглице најчешће раде у кол-центрима, трговини и туризму

У протекле две године чак 42 одсто избеглица и тражилаца азила у нашој земљи који су се обратили канцеларији Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице у Србији за подршку у проналажењу посла добило је радне ангажмане. Највећи број њих запослио се у корисничкој подршци, попут кол-центара, 17 процената избеглица посао је пронашао у различитим секторима компаније „Икеа”, сваки седми запослио се у туризму, 13 одсто њих посао је пронашло у малопродајним ланцима, а сваки десети у производним погонима. Остале избеглице и тражиоци азила углавном раде на пословима одржавања хигијене, у ресторанима, ИТ сектору, рачуноводству и здравству, показало је истраживање сајта са запошљавање „Инфостуд”.

Особе које због сукоба, насиља или прогона заштиту траже у Србији најчешће долазе из Украјине, Либије, Авганистана, Сирије, Ирана, Ирака, са Кубе или из Бурундија, истиче Милош Турински из „Инфостуда”. Све избеглице, изузев оних из Украјине које у нашој земљи и чланицама Европске уније добијају аутоматску заштиту, морају да прођу кроз процедуру добијања азила. Земље које су потписале Конвенцију о статусу избеглица, међу којима се налази и Србија, имају одговорност да особама које траже азил обезбеде сигурност од повратка у земљу порекла, поштовање њихових људских права, приступ процедурама азила, као и помоћ у проналажењу дугорочних решења за њихову ситуацију. Осим тога, особе које су у поступку азила или су добиле азил, имају право на легални боравак у Србији, али и право на рад, образовање, здравствену заштиту и низ других права.

„Поузданих и потпуних података о томе колико је избеглица на тржишту рада у нашој земљи нема, јер они често сами траже посао и сналазе се на тржишту рада. Са друге стране, ако траже подршку, најчешће се обраћају УНХЦР-у и надлежним институцијама попут Комесаријата за избеглице. Од прошле године, избеглицама и тражиоцима азила није потребна радна дозвола за приступ тржишту рада у Србији. Наиме, изменама Закона о запошљавању странаца избеглице могу легално да се запосле уз личну карту коју им издаје Канцеларија за азил МУП-а, док тражиоци азила послодавцу треба да приложе и потврду свог статуса. Новина је и да је приступ тржишту рада за тражиоце азила убрзан, тако да могу да почну да раде шест месеци након подношења захтева за азил. У УНХЦР-у наглашавају да су ово веома значајне промене како за избеглице, јер су их ослободиле плаћања административних трошкова, тако и за послодавце, који не морају више да чекају на издавање или обнављање радних дозвола”, каже Турински.

Истраживање УНХЦР-а и Комесаријата за избеглице Србије показало је да се у периоду од 2019. до 2023. године чак 72 одсто избеглица изјаснило да су радно ангажовани. Осим тога, и Комесаријат за избеглице је више пута позивао послодавце да препознају потенцијал избеглица као нове радне снаге, јер њихово ангажовање није само питање друштвене одговорности него и могућности за иновације и раст компанија. Према подацима УНХЦР-а, нешто више од трећине избеглица и тражилаца азила у нашој земљи има високо образовање, а више од половине њих има завршену средњу школу. Важно је истаћи да избеглице у Србији имају приступ свим нивоима образовања, а УНХЦР прати образовање избеглица које студирају – њих је тренутно шест на државним факултетима у Србији.

УНХЦР активно сарађује са Агенцијом за квалификације, која избеглицама помаже да своје дипломе валидирају у Србији, као и са Комесаријатом за избеглице, а недавно је заједничким снагама припремљен Водич за каријерно усмеравање избеглица, који на једном месту пружа информације о томе где може да им буде признат степен образовања стеченог у иностранству, како да упишу школу или факултет, где могу да уче српски, како и где да се преквалификују, пронађу запослење, али и коме могу да се обрате за саветовање о овим темама.

Проблем језичке баријере

Милош Турински напомиње да иако већина избеглица и тражилаца азила говори српски, због недовољно доброг знања језика као и диплома које још нису валидиране у Србији, неки од њих раде у индустријама које нису повезане са њиховим претходним радним искуством или образовањем. Језичка баријера је још већи изазов за оне који не говоре ни српски ни енглески, што им ограничава могућности запошљавања. Са изазовима у проналажењу посла у већој мери се суочавају људи који бораве у центрима за азил у деловима Србије и у којима је стопа незапослености виша, као што су Сјеница или Врање. Како би информисао послодавце о прилици за запошљавање избеглица и тражилаца азила, УНХЦР је управо због тога организовао конференције за приватни сектор у овим градовима.