Без бра­ве и ка­тан­ца

Дор­ћол је „срп­ска вер­зи­ја” тур­ског из­ра­за „дорт јол” (че­ти­ри ве­тра), са зна­че­њем рас­кр­сни­ца, а у овом слу­ча­ју Ви­дин­ског дру­ма и без­и­ме­ног со­ка­ка ко­ји се об­ру­ша­вао са Зе­ре­ка или „Гор­њег Дор­ћо­ла”, ка­ко су га на­зва­ли но­ви ко­ло­ни­сти. Тај на­зив се доц­ни­је про­ши­рио на цео кварт, а Дор­ћол по­ме­рио гра­ни­це све до Бај­ло­ни­је­ве пи­ја­це, па и да­ље. До ју­че је био са­мо нај­ста­ри­ја пе­ри­фе­ри­ја, а да­нас цен­тар гра­да, не­ка­да из­де­љен на Ду­нав­ску ја­ли­ју, пу­сту реч­ну оба­лу, и Зе­рек, део по­ви­ше Ви­дин­ског дру­ма.

Али, да ли је ту за­и­ста не­ка­да би­ла пу­ста­ра? Ни­је, на­рав­но. Од­у­век је би­ла на­се­ље­на срп­ском си­ро­ти­њом, се­фард­ским Је­вре­ји­ма, тур­ским бе­кри­ја­ма и Ду­бров­ча­ни­ма до­се­ље­ним пре или из­бе­глим то­ком Кан­диј­ског ра­та. Због њих је пр­ва ка­фа­на у Евро­пи, по­сле оних у Ме­ки и Ка­и­ру, тре­ћа у све­ту, осва­ну­ла упра­во ту 1522. го­ди­не. То се ла­ко от­кри­ва и по да­на­шњим на­зи­ви­ма ули­ца, и по бо­го­мо­ља­ма: са­чу­ва­ној Цр­кви Ру­жи­ци из XIV, два сто­ле­ћа мла­ђој Бај­ра­кли џа­ми­ји у Го­спо­дар Је­вре­мо­вој, оста­ци­ма је­зу­ит­ског хра­ма Све­тог aпостола Пе­тра чи­ја је град­ња по­че­ла на углу ули­ца Ви­дин­ске и Не­ма­њи­не (Ду­ша­но­ве и Ца­ра Уро­ша) 1732. го­ди­не, ма­ло ста­ри­јој си­на­го­ги Ел Кал Вје­жо (Ста­ри храм, на се­фард­ском) с по­чет­ка XVII сто­ле­ћа, из­бри­са­ној из град­ског зе­мљо­пи­са 1954, зда­ње Пр­ве ва­ро­шке, да­нас Др­во­пре­ра­ђи­вач­ке шко­ле у чи­јој ка­пе­ли је не­кад би­ла уни­јат­ска Гр­ко­ка­то­лич­ка цр­ква чи­ји је ста­ре­ши­на и по­сле ра­та био отац Ни­ки­це и Сти­пи­це Ка­ло­ђе­ре, ро­ђе­них Дор­ћо­ла­ца, а за­тим про­сла­вље­них хр­ват­ских му­зи­ча­ра.

Ова ва­ви­лон­ска ме­ша­ви­на на­ро­да, ре­ли­ги­ја и је­зи­ка пред­ста­вља­ла је жи­ву ла­бо­ра­то­ри­ју за из­у­ча­ва­ње еку­ме­ни­зма. Тим пре што су се до­мо­ро­ци­ма у ме­ђу­вре­ме­ну при­кљу­чи­ли и Гр­ци, Че­си, Ита­ли­ја­ни, Нем­ци, Ру­си, Ар­на­у­ти и Ар­на­у­та­ши (ал­ба­ни­зо­ва­ни Ср­би), бра­ћа Ци­га­ни (ко­ји су тек 1971. по­ста­ли Ро­ми)... Али, Дор­ћол је био је­ди­ни бе­о­град­ски кварт у ко­јем се ни­ка­да ни­су за­кљу­ча­ва­ла вра­та.

Та­ко је би­ло док не­ко пред­у­зи­мљив ни­је ура­кљио Дор­ћол као „згод­но град­ско гра­ђе­вин­ско зе­мљи­ште”, па се да­нас и имућ­ни­ма за­вр­ти у гла­ви од це­на та­мо­шњих ста­но­ва или по­ро­дич­них ку­ћа („не­крет­ни­на”, по срп­ском но­во­го­во­ру).

Зна се да је Храм Све­тог Алек­сан­дра Нев­ског нај­че­шће ме­њао адре­су у бур­ној по­ве­сти СПЦ. Ме­ђу­тим, сла­би­је је по­зна­то да је у ње­му слу­жио отац Дра­гош Бра­јер! Ро­ђен је у Бе­чу 27. ја­ну­а­ра 1888. го­ди­не, на Све­тог Са­ву, као Карл Бра­јер, од оца Јо­си­фа и мај­ке Хер­ми­не. Ишко­ло­вао се за гра­ђе­вин­ског ин­же­ње­ра. Као до­бро­во­љац са чи­ном лајт­нан­та ви­ђен је 1916. у Кру­шев­цу, где је био окру­жни ин­же­њер и шпар­тао око­ло, а ме­ђу из­бе­гли­ца­ма у Ре­ков­цу за­па­зио го­спо­ђи­цу Зла­ти­ју Кру­пе­же­вић, ћер­ку го­син Кр­сте, ина­че на­род­ног по­сла­ни­ка и про­те из Ве­ли­ке Кр­сне, цу­ри­цу ко­ја је упра­во чи­та­ла Ге­теа, а од­ра­ни­је зна­ла за Ле­син­га. По­гле­ди су им се укр­сти­ли и у њи­ма су мо­гли да про­чи­та­ју све. Пре вен­ча­ња, скок­ну­ли су у Беч да у Хра­му Све­тог Са­ве Карл про­ме­ни ве­ру, али и име: та­ко је по­стао Дра­гош и пра­во­сла­вац ко­ји је већ 1929. ус­пео да ди­пло­ми­ра на бе­о­град­ском Бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту. Не­што ка­сни­је је ру­ко­по­ло­жен за ђа­ко­на и по­стао прак­ти­кант баш у Цр­кви Све­тог Алек­сан­дра Нев­ског, о че­му је још 1940. го­ди­не у овим но­ви­на­ма и из­о­ко­ла пи­са­ла Ан­ђа Бу­ну­ше­вац. Та­ко је Дра­гош, осим што је по­стао Ср­бин, по­стао и Дор­ћо­лац.

У том хра­му је 1948. тај­но кр­штен Ла­буд Мех­ме­до­вић, иако му је мај­ка би­ла пр­во­бо­рац, члан ка-пе-јо­та и рат­ни ин­ва­лид с тур­ским, му­сли­ман­ским ко­ре­ни­ма (он и да­нас ту цр­кве­ну кр­ште­ни­цу др­жи ура­мље­ну на зи­ду свог већ ста­рог ста­на не­где на обо­ду Бе­о­гра­да).

А шта је оста­ло од ста­рог Дор­ћо­ла? Го­то­во – ни­шта! По­че­ло је то­ком пе­де­се­тих и ше­зде­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, а он­да је не­ко упа­лио све­тло и оба­сјао ле­по­ту тог квар­та.