Све очи упрте у државног ревизора

Шта је заједничко Србији и Ватикану?

Немају ревизију јавних финансија – трошења и токова државних пара. И то, како упућени тврде, једини у Европи.

Мада је Закон о Државној ревизорској институцији, после четири године од првих иницијатива, донет 2005, председник Савета изабран још пре годину и по (у међувремену се окружио са десеторо људи, од који су два врховна државна ревизора) и мада се ДРИ недавно из скупштинских уселила у своје канцеларије, ова институција, осим неколико правилника и других аката којима се само регулише, практично није мрднула од почетка.

Државни ревизор није завирио ни у једну од готово десет хиљада каса на чију контролу га закон, иначе, обавезује. Или јавност за то не зна.

Чекајући контролора

За све то време држава само кроз корупцију у јавним набавкама годишње губи, како се процењује, око 800 милиона евра. Афере у којима се новац пореских обвезника прелива у приватне џепове једна другу сустиже. Очи јавности и оних који указују на значај државне ревизије, као и оних који у границама свог суженог, било законом или праксом, простора покушавају да обуздају малверзације и нерационално трошење државног новца упрте су у државног ревизора.

Зашто је он толико важан? Шта би, да ради, могао да уради?

Могао би, односно морао би да контролише све буџетске кориснике (директне и индиректне, републичке и локалне), све организације обавезног социјалног осигурања, буџетске фондове, Народну банку, јавна предузећа, политичке партије и кориснике донација и међународне помоћи. Да им прегледа све папире и операције, и то уназад (једино њему ретроактивност није грех), па да кад пронађе неправилности покрене прекршајне поступке, поднесе кривичне пријаве или предложи смењивање одговорних за пропусте.

Две трећине посла државног ревизора чинила би управо контрола јавних набавки. У јавним набавкама, бар према искуству из региона (у свим земљама осим у Србији ревизори постоје и раде), пронађено је чак 90 одсто свих неправилности које су открили државни ревизори.

Државни ревизор је важан и да бисмо уштедели новац који имамо и да бисмо добили жељене и обећане паре из Европе. Јер, европских пара неће бити ако не буде контроле. Унија се опекла са Бугарском и обуставила јој фондове управо због корупције и ненаменског трошења. Знају то и државни званичници у Србији, који су тек на инсистирање европских политичара обезбедили простор и новац Државној ревизорској институцији. Зна то и председник њеног Савета Радослав Сретеновић, иначе главни државни ревизор.

Нејасно је једино зашто је о томе ћутао, све док га новинари нису притисли да каже зашто не ради. Можда се може прихватити објашњење да није имао простор. Али зашто сада не ради кад има простор? Зато што, објашњава, нема људе. А када ће почети да ради? Кад буде средио простор и изабрао ревизоре.

Одговори државног ревизора у протеклих неколико месеци вртели су се укруг. На још конкретније питање када ће почети да контролише Железнице, ревизор је у октобру одговорио „тек за годину”. Пре неколико дана „Политика” се интересовала да ли ДРИ зна да НИС не признаје Закон о јавним набавкама, да ли је нешто предузелаи шта ће и када учинити, а Радослав Сретеновић је одговорио: „Најраније у марту-априлу”. Зашто?

После телефонског разговора с почетка прошле недеље, уз позив новинару да дође у ДРИ и обећање да ћемо се договорити о термину до краја недеље, ревизор није био ухватљив. Били смо упорни и бар једном дневно окретали његов мобилни.Први пут се јавио женски глас и објаснио нам да нема шансе, јер ће цео дан бити у Трезору, следећих дан-два Сретеновић је недоступан, а за викенд се није јављао на телефон. Јуче нам је шапутао у слушалицу: „Нисам у прилици да разговарам…”

Ко се плаши ревизије

Очигледно је да је однос државе и према овој институцији исти као и према другима сличне природе – поверенику за информације од јавног значаја, заштитнику грађана, Управи за јавне набавке, Комисији за заштиту права понуђача. Аналитичари то објашњавају тврдњом да „никоме у држави, сем пореских обвезника не одговара да ревизор ради свој посао, јер ће открити много пљачки, превара и подвала...” Јер ће подносити пријаве против бивших и садашњих, тражити смењивање функционера и директора… А то би могло да наруши штошта – од започетих послова до коалиционих договора. А Србија шест година нема ревизију државног завршног рачуна, због чега у уређеним земљама пада влада.

А ако не може да ради, зашто ревизор није поднео оставку? И друге институције нису у почетку имале простор и све људе који су им били потребни. Али се радило и од куће и у једној канцеларији. Управа за јавне набавке иКомисија за заштиту права већ шест година су подстанари, али раде свој посао и штеде држави милијарде динара. Чињеница да постоје и да контролишу ипак многе спречава да крше закон. Тако се злоупотребе у јавним набавкама све више селе из фазе поступка набавке (који се контролише) у фазу припреме и планирања и фазу реализације уговора, које би требало да проверава државни ревизор.

А ко се плаши још државног ревизора?

После толико изгубљених година и државних пара, процене су да би та институција, у најбољем случају, радила пуним капацитетом тек 2011.

-----------------------------------------------------------

Човек који мења државни протокол

Ако другог мотива нема, ако никада неће бити омиљен међу својим клијентима, ако ће њему и његовим сарадницима плата бити три-четири пута мања него комерцијалним ревизорима, ако му законске обавезе и рокови ништа не значе, постоји један мотив који би могао да покрене државног ревизора.

Због њега ће бити промењен државни протокол. Седеће у свечаним и другим протоколарним приликама међу пет-шест најважнијих људи у држави. Упрвом реду, уз председника републике, парламента, премијера, између председника уставног и врховног суда.

Бар је тако, рецимо, у Словенији.

Крај