Обмане одувале милијарде

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 29. децембра – У саставу будуће америчке администрације налазе се многи врхунски стручњаци али, бар засад, међу њима нема професора Универзитета Принстон Пола Кругмана (55) – иако ванредно јак потрес доживљава овдашња економија, област за коју је он управо добио Нобелову награду. У томе можда и нема парадокса: да је било како је он препоручивао у својим новијим радовима – кризе, каква је текућа, не би ни било.

Штаб новоизабраног председника Барака Обаме се, утисак је, добрим делом ослања на препоруке које је, без утицаја на екипу председника Џорџа Буша, Кругман давао својим коментарима у „Њујорк тајмсу”. А и нобеловац сада подржава будућег шефа државе за кога у првој фази изборне кампање није навијао.

Иако нема озваниченог споја међу њима, једног на другог „прикопчавају” њихови противници. Етикетирају их као либерале који би од Америке да направе Европу, тојест неку врсту „левичарског курса у капитализму”.

Али, док се Обама испољава, бар у кадровским комбинацијама, као „центриста” и састављач „владе ривала”, Кругман продужава да ради по своме – без претензије да окупља неистомишљенике. Наставља да их оштро критикује – уз пажњу јавности, повећану после додељеног му „Нобела” – за „застрањивање” у стратегији по коме „тржиште има моћ да регулише и себе и друштвене, па делимично и глобалне односе”.

Најкарактеристичнији му је у том напору, чини се, био текст којим је пропалу пирамидалну шему Бернарда Мејдофа, с губицима акционара у износу од 50 милијарди долара, поистоветио с доминантним овдашњим берзанским системом. Постојеће устројство је функционисало као и Мејдоф – да се овајде малобројни све док се не испостави да „осакаћивање” многобројних доводи до неопходности да се с таквом праксом прекине. И да се системска стабилност подупре тако што ће недужни порески обвезници намиривати цех који, наједном, обогаћени не могу да подмире.„Пирамида” или „Понцијева шема” (какву су код нас, слично Мејдофу, својевремено примењивали Језда и Дафина) такав резултат и обећава, с тим што се овде на такав исход подуже чека. У међувремену, додаје Кругман, плате берзанских посленика су за четири пута надмашиле примања у другим секторима економије, при чему је Волстрит био главни „произвођач” продубљивања социјалног јаза, пошто су принадлежности најимућнијих убрзано расле док су код „обичних радника” стагнирале. Платни систем Волстрита награђивао је „профит” чак и кад је он био фиктиван. Све то је довело, наставља нобеловац у недавној анализи, до тога да се „више вредности разарало него што се стварало, нагризајући нам систем у целини”.

Притом, Мејдофов ефекат, са стуцаних 50 милијарди где су ојађени и многи који нису били наивни, представља само део проблема. Кругманова рачуница показује да је, последњих година, финансијски сектор чинио осам одсто америчког бруто националног дохотка, за три процента више него у претходном раздобљу. Ако је, а изгледа да јесте, тај новац уложен „у празно”, онда се може рећи да је 400 милијарди долара годишње „отишло у ветар” помоћу разних обмана и злоупотреба – рачуна нобеловац.

Али, штета је већа од оне која се може измерити новцем. Оштећени су темељи система.

Нездрави добици Волстрита послужили су за „корумпирање” политичара, обеју главних странака. Уједно, наставља Кругман, оштећена је и будућност друштва, пошто су астрономска примања „одвукла најспособније младе кадрове у финансијски сектор на уштрб науке, јавних служби и свега осталог”.

Таква кретања су „нам поткопала и осећај за стварност и способност расуђивања”.

У тој констатацији лежи и један део одговора на питање – зашто свеколики званичници нису предупредили надолазећу трауму? Други део разрешења енигме Кругман налази у чињеници да су надлежни занемаривали упозорења критичара и историјске поуке.

Самозадовољство превазилажењем искушења потискивало је потребу за важнијим – да се идентификују корени проживљене кризе. Зато се она репризира, што поједини „конзервативни кругови” објашњавају као „део нормалног смењивања добрих и лоших фаза”.

Америци предстоји низ месеци економског пакла – реплицирао им је Кругман. А „ако Обамин план успе”, америчка привреда би могла да се стабилизује, у најбољем случају, тек за годину дана. По Кругману, да би тај пројекат успео, морају да се повећају државна улагања у многе сада запуштене области, од здравства и образовања до оправки комуналија. Био би потребан, додаје, и неки нови „бум”, али да не заврши као „трас”.

За излазак из кризе имамо довољно снаге – поручио је. Под условом, закључио је, да је не трошимо улудо, као сада када су, између осталог, баснословне отпремнине даване и директорима, под чијим је плаштом и дошло до кошмара…