Деца из Свратишта без крштенице

Жељни безбрижног детињства, малишани које у најрањивијим годинама васпитава улица на којој живе и зарађују без крова над главом и по цичи зими, из свих делова града јављају се на једну, звездарску адресу. „Свратиште” у Крфској улици број 7а њихово је заједничко одредиште, а база података ове установе броји 350 деце до 18 година.

„Добар дан, опрао сам руке”, прво је што деца кажу и треба да ураде када кроче кроз улазна врата. У дневној соби ове куће, после 14.30 сати могу да гледају телевизију, јер запосленима у суду и Центру за социјални рад, који се налазе у непосредној близини, смета бука. Соба за креативан рад увек је на располагању малишанима, и у њој, судећи по цртежима на паноу и кредом исписаној школској табли, најрадије проводе време. У току једног дана око 30 деце посети ову кућу, најчешће да се загреју, окупају, пресвуку, обедују или затраже медицинску помоћ. Топлину празнично окићеног дома али не и грејања, могли су да осете сви који су се јуче окупили на овом месту.

– Напољу минус, клима не ради, радијатори млакушни. Посмрзаваћемо се. Мора да су се опет запушили вентили – објашњава чика Крша, за кога деца кажу да им је као отац.

Највише корисника „Свратишта” обично дође у време ручка. Кувана јела увек су на менију а деца се, више него чоколади, обрадују чорбастом пасуљу, пиреу са ћуфтама у сосу и паприкашу. Једно од правила куће налаже да после јела треба суђе прати и сто расклонити а новим штићеницима старији другари на то скрећу пажњу. Редовни посетиоци доводе нову децу у овај дом и прво их представе васпитачима који процењују да ли новајлије могу да се придруже осталима.

– Готово 80 одсто деце не зна када је рођено, нити иде у школу, а оној која живе са родитељима и не раде на улици саветујемо да овамо не долазе – каже чика Крша.

То су она дечурлија коју суграђани свакодневно срећу како чим засија црвено светло семафора на раскрсницама иду од возила до возила бришући шофершајбне. На прометним шеталиштима ови клинци неретко чисте обућу пролазника или, како кажу, раде ноћне смене у појединим фабрикама и носе кофе на градилиштима. Многи мисле да са мраком и клинци одлазе кућама, међутим, они спавају у шахтовима топловода, напуштеним вагонима, оронулим кућама, хаусторима зграда или испод мостова.

Највећи проблем је то што немају матични број, па ни здравствено осигурање, социјалну заштиту нити могућност да похађају школу.

– Ако би неко од ове деце био жртва трговине људима нико, осим њихових другара, то не би знао, јер они којих нема у матичној књизи, за друштво су невидљиви – каже Марија Вучинић, васпитач у „Свратишту” и истиче да је према истраживањима ове установе, број малишана који повремено долазе много мањи од броја деце бескућника на улицама.

Слушајући о томе пре неколико дана, суграђанин Милан Ђокић, инжењер у пензији, одлучио је да зимску гардеробу, ћебад и јоргане које више не употребљава донесе деци „Свратишта”.

– Плакао сам када сам сазнао за ово место зато што сам се као дете радом супротстављао немаштини. Звао сам информације, 988 не зна да постојите, нисам видео адресу ни у именику града али сам вас пронашао и доћи ћу опет са новим даровима – обећао је Ђокић деци, којој је, као и њему, тескобан живот „украо” детињство.