После четврт века дочекала стални посао у струци

Прокупље – Протеклу годину медицинска сестра из Прокупља Весна Драгићевић памтиће као најсрећнију у животу. После равно 284 месеца чекања, добила је посао у струци, у овдашњој болници. И то на Гинеколошко-акушерском одељењу, што је, каже нам, све ово време прижељкивала.

А на колико се конкурса јављала, каже, ни броја се не зна. За ову прилику сазнала је од пријатељице, која је у „Политикином” додатку „Посао” прочитала да Министарство здравља тражи хиљаду здравствених радника. И успело је: од 1. децембра је на сталном послу.

Иако је школовање завршила у Прокупљу, у овом граду се, истиче, увек осећала помало као странац. Отац Славко је био официр ЈНА, стално су се селили и нигде нису могли да ухвате „дубље корене”. И он и мајка Зорка сматрали су да правда увек дође на своје и никога нису желели ни за шта да моле. Била је Весна одличан ђак у основној, са истим успехом је завршила и средњу медицинску школу 1982. А на обавезан приправнички стаж позвали су је тек после девет година! У међувремену, Весна се удала и убрзо родила прво дете, ћерку Данијелу.

У то доба, каже Весна, Завод за запошљавање имао је листу критеријума за добијање радног места, али иако је успех у школи био један од најважнијих, увек се налазио неко ко има предност по неком другом основу.

– Годину дана након порођаја, поново сам кренула у трагање за послом. Конкурсне комисије којима сам се јављала су ми поручивале да треба још мало да сачекам, да родим бар још једно дете... И тај „услов” сам испунила, 1988. сам добила сина Далибора. Али од сталног посла ништа – прича нам Весна.

(/slika2)И тако је четворочлана породица Драгичевић сурове деведесете дочекала у крајњој егзистенцијалној неизвесности, па су Весна и њен супруг Љубиша покушали да колико је то могуће узму судбину у своје руке. Закупили су тезгу на пијаци и као многи у то доба, кренули са препродајом свакојаке робе. До данас им је то један од извора прихода, на пијаци су раном зором и за тезгом се смењују до сумрака, без обзира на то да ли је мраз, киша, снег или неподношљива летња жега.

– У једном тренутку сам помислила да је решење у промени струке, па сам уписала и завршила Вишу пољопривредну школу, али се и то показало као узалудно. А једино медицинско упослење до сада сам имала од 1996. до 1999, у једној овдашњој приватној ординацији. Онда је дошла НАТО агресија, пијачна продаја нам није доносила довољно новца, па сам ишла и у брање вишања и шљива, шила сам „на парче” за једно предузеће, кувала кафе у једној банци, радила по бутицима за џакчић детерџента. Сатирали смо се од посла и муж и ја, али то је био једини начин да преживимо и школујемо децу. Срећом, са те стране немамо брига. Данијела ускоро треба да дипломира на групи за хемију, а Далибор је на другој години Факултета за физичку културу – с поносом нам каже Весна, док разговарамо у гинеколошкој амбуланти прокупачке болнице, на њеном радном месту.

– Још сам у чуду. Иако ће се ускоро навршити месец дана откако сам овде, као да још сањам. Изгледа да су, коначно, уважене моје године чекања, успех у школи... А посебно сам пресрећна што су ме сви, и лекари и сестре, примили најлепше што се замислити може. Ја се трудим да то оправдам – закључује Весна, извињавајући се што је, због потреба пацијенткиња, неколико пута морала да прекида овај разговор за наше новине.

-----------------------------------------------------------

Примљена у складу са критеријумима

Директор Здравственог центра „Топлица” Драган Динић каже за наш лист да је сасвим нормално што је Весна Драгићевић добила запослење у установи на чијем је челу, јер су строго поштовани услови које је прописало Министарство здравља. По истим критеријумима, додаје, примљено је још 19 од 350 медицинских техничара, колико их се јавило на конкурс.