Чамцем спаја Земунски кеј и Лидо

На месту где је до пре три дана понтонски мост повезивао Земунски кеј и плажу Лидо сада се виде само остаци дрвета и траве, коју је Дунав донео. „Одласком” понтона сезона купања званично је завршена. Али када поглед са кеја падне на Велико ратно острво, у даљини се види да купача и даље има. Брчкају се у дунавској води и сунчају на врућем песку. Они су на другу страну реке прешли захваљујући чамџији Радовану Теодоровићу Раши, који већ четири деценије својим чамцем крстари таласима моћног Дунава.

Раша пре, али и у току сезоне на другу обалу превози све оне који желе да уживају у чарима Великог ратног острва. У његовом зеленилу, миру, тишини, у непосредном контакту са природом, и то на само неколико километара ваздушном линијом од ужурбаног центра града, али стотинак метара од земунских врелих улица.

– Професионално чамцем људе превозим већ  40 година, али сам свој први сусрет са овом врстом посла имао још као деветогодишњак. Мене и другаре старије чамџије су пуштале да превеземо понеку туру од Земуна до Лида, а „плата” нам је била довољна да купимо леба и саламе. Касније сам се бавио разним пословима, али ми је увек боравак у чамцу био време да дођем себи. Да одморим и душу и мозак. Тако сам све ове године, уз редован посао, возио и чамац – прича Раша, иначе рођени Земунац.

А Велико ратно острво је и његов други дом.

– Имам малу сојеницу у којој боравим када нисам на чамцу. Ту сам скоро целе године док зима не загуди и док на острву има људи. Тако сам на располагању свима онима који желе да се врате са острва у Земун. Код мене нема чекања. Креће се када муштерија то зажели – каже Раша.

Брод којим он превози путнике је, како каже, „млад”, има 12 година, а и регистрован је за 12 особа.

– Путнике превозим од 9 до 19 часова јер за ту дневну вожњу и имам дозволу. Ноћу не возим, за то су неопходни папири јер се чамац креће по пловном путу, а потребна је и посебна опрема и осветљење. У сваком случају, то није исплативо, ово што радим више је хоби него што је бизнис – наводи Раша и наглашава да на чамцу има и нека своја правила.

– Децу до 15 година превозим бесплатно и искључиво у пратњи одраслих. Једном давно сам се „опекао” па сам чамцем на Лидо превезао неколико тинејџера без пратње. Цело поподне сам провео бдијући над њима. Те немој овде да се купаш, ту је вртача, те немој овде, дубоко је, те не смеш ово, немој оно... Рекао сам себи – ово си сад урадио и никад више. Осим тога, ово моје правило ме „брани” и кад се клинци у мају распусте па одмах после школе хоће на Лидо. Не желим да будем одговоран ако се догоди нешто непредвиђено. Бесплатно превозим и кућне љубимце ако су мирни. Али знам и да појединим путницима ако се не понашају како треба „откажем” вожњу на неодређено. Пре неколико година један од њих је насред Дунава из чамца скочио са псом у воду. Допливали су они до обале, а ја их по подне уредно вратио у Земун. Али када је следећег дана хтео опет на аду, ја га нисам примио у чамац. Пет година није могао са мном да се вози. Иначе муштеријама у свему осталом излазим у сусрет. Могу чамцем да превезу и бицикл на острво, ролшуе, сунцобран, храну, пиће, да дођем по њих ако крене изненада киша... – каже Раша коме у послу несебично помаже Алекса Шалипур.

Не очара Велико ратно острво само Земунце и Београђане. Долазе овде на купање и камповање и гости из иностранства. Има и Руса и Кинеза, Британаца, Француза, Турака... На питање како се сналази с њима он каже: – Уз помоћ руку, ногу и мало немачког који сам научио док сам радио у иностранству.

– Велико ратно острво је дар природе. Издељено је у три зоне заштите. Лидо је део где може бити и неких полукомерцијалних садржаја, затим постоји део где ни то није допуштено где викендаши имају своје сојенице и трећи део који је строго заштићен. То је део око канала Галијаш, мрестилишта риба. На Ратном острву има пуно заштићених врста животиња, има много птица, јединствених биљака... Заиста је једна оаза природе у којој се може уживати готово целе године. А ја сам ту да знатижељнике упознам са том лепотом – истиче Раша.