Ово је била њихова година

Међу најбољим илустраторима Европе

Маја Веселиновић, илустраторка и стрип-ауторка из Београда, позната по свом препознатљивом ауторском печату, 2008. годину памтиће као веома успешну. Два догађаја су у минулој години ипак изашла у први план: прво ју је амерички магазин „Принт”, посвећен графичком дизајну, у јунском броју прогласио за једну од дванаест илустратора из Европе на које треба рачунати, а у септембру је плодни рад крунисала и својом првом књигом стрипова, под називом „Необичан догађај са намигивањем и друге приче”, у издању Студентског културног центра из Новог Сада.

Цртањем је почела активно да се бави 2002. године, а од тада се, на њену срећу, јер је осведочени радохоличар, нови ангажмани нижу један за другим.

– Амерички часопис ме је изабрао вероватно зато што не радим класичан него алтернативан стрип и лако су ме нашли преко мог интернет-сајта. А можда су у мојим стриповима видели неко наше балканско лудило, па им је то било занимљиво – каже Маја. 

Инспирацију за сценарије налази у свакодневном животу, иако њени ликови често бивају и фантастични и на ивици гротеске, као у случају стрип-серијала „Човек-мачка и човек-зец”.

– Не волим да се сврставам у категорије, мада обично за мене кажу да сам алтернативни уметник. Што се тиче стила, све ми је то повезано, и стрип и илустрација и дизајн. Користим класичне технике, туш, перо и гваш и експериментишем. У последње време бојим радове у дигиталној верзији – каже Маја Веселиновић. 

Многи њени радови стилом подсећају на дечије цртеже, а Маја сматра да је то због тога што духом жели да остане дете.

– Сва су деца уметници на почетку живота, слободно се изражавају, немају кочница. То покушавам да задржим. Наравно, бавим се и озбиљним и тешким причама. Не волим гег-стрип и драго ми је када читалац сам може да дође до закључака. Рецимо, Васа Павковић је у једном приказу мојих стрипова видео много тога што ја нисам, а то је дивно – објашњава Веселиновићева.

Када је избор теме за стрипове у питању, у почетку су то били аутобиографски радови, а касније је почела да упија атмосферу око себе и да затим крене у стварање.

– Чујем, рецимо, неку реченицу која ми привуче пажњу и од ње правим причу у ходу. Зато волим ауторски стрип, сам пишеш сценарио, сам црташ, сам себи одговараш – објашњава Маја.

Воли да ради сама и врло је, каже она, пробирљива када ради са стрип-сценаристима. За часопис „Балкан Твајлајт” је цртала стрип „Повест о Југославу” по потресној поеми песникиње Драгане Младеновић и каже да је то било лепо искуство. Добру сарадњу имала је и са Милетом Мијатовићем, са којим је урадила стрипове чија је радња смештена на панчевачкој пијаци.

– Највише волим када ми сценаристи дају текст и не мешају се пуно у мој посао – са осмехом каже Маја.

У фанзину Александра Зографа објавила је први стрип, цртала је за часопис „Време”, „Панчевац” и „Рез”, словеначки „Стрипбургер”, њени радови били су на изложбама у САД, Италији, Босни, Хрватској... Мајини цртежи красе и овогодишњи италијански уметнички календар „Immaginare il tempo”. Илуструје и уџбенике за основну школу.

У новој 2009. години Маја Веселиновић највише прижељкује много посла и, ако је могуће, више хонорара који не касне.

Ових дана биће јој отворена изложба у Ђенови, а у марту иде у Линц на фестивал стрипа. Посебно ће јој бити драго да оствари једну идеју: да у фебруару, у Трстенику, одакле је родом, одржи двонедељну дечју школу стрипа. А једна од лепших вести коју је чула у 2008. години јесте да и чувени музичар и певач Дарко Рундек има њену књигу стрипова.

Станко Стаменковић

--------------------------------------------------------

Награда подстиче

Никола Ракочевић овогодишњи је добитник награде „Ардалион” за најбољег младог глумца и „Политикине” награде „Авдо Мујчиновић” на 13. југословенском позоришном фестивалу у Ужицу. Ракочевић је награђен за улогу Зорана у представи „Барбело о псима и деци” Биљане Србљановић у режији Дејана Мијача и продукцији Југословенског драмског позоришта. На фестивалу у Ужицу Никола је играо и у представи „Невиност” Дее Лоер, такође у Мијачевој режији и извођењу Атељеа 212.

– Награда делује стимулативно. Срећан сам због ње, посебно јер сам на почетку каријере. То је велики подстрек да идем даље. Сви ми млади уметници свесни смо да нас чека тежак пут. Неко има аверзију према наградама, различит однос према признањима, али свако жели да је добије. Не мора то да буде крајњи циљ, да искључиво јуриш да би добио награду. То може лоше да утиче на човека, али када радиш нешто из љубави, и то неко види, препозна и потврди, то ти да стимуланс и психолошку сигурност да си на добром путу – каже наш саговорник.

Рођен у Крагујевцу где је и направио прве сценски кораке, млади Никола Ракочевић у свет глуме закорачио је још у детињству. Факултет драмских уметности у Београду завршио је пре три године у класи професорке Биљане Машић, заједно са Калином Ковачевић, Маријом Каран, Марином Лазаревић, Надом Мацанковић, Миленом Николић, Аном Марковић, Радованом Вујовићем, Милошем Ђуричићем и Немањом Јокићем.

– На студије глуме у Београду дошао сам полусвесно. Ушао сам у тај велики механизам, дошао код професорке Биљане Машић која је имала поштен однос према послу, позоришту, глуми и студентима. Не знам колико су то били романтични циљеви да се бавим глумом. Тек сада откривам шта је ту позитивно, а шта негативно. Имао сам срећу да сретнем добре људе који су имали фину намеру према мени, упутили ме у све финесе посла. Касније сам срео Синишу Ковачевића који ми је помогао да остварим неке улоге, затим редитеља Дејана Мијача који ми је помогао да излечим све своје „болести” – каже наш саговорник.

Никола Ракочевић игра на више београдских позоришних сцена у девет представа. Круг започиње Народним позориштем у Београду где игра у драми Синише Ковачевића „Зечји насип”, у Атељеу 212 наступа у остварењу „ „Невиност” Дее Лоер, затим у представама „Дон Жуан из Сохоа”, у режији Алисе Стојановић, и „Ејмин поглед” у режији Љиљане Тодоровић. У Југословенском драмском позоришту, поред представе „Барбело о псима и деци”, игра у комаду „Банат” Угљеше Шајтинца. У Београдском драмском позоришту у комаду „Трансилванија” у режији Милана Караџића. На сцени Звездара театра у комаду „Коза или ко је Силвија” у режији Жанка Томића и у дечјем позоришту„Пужу” у представи „Прича из вилинске шуме” у режији Ане Здравковић.

И то није све. Никола Ракочевић поносан је и на своје филмске улоге. Филм „Синовци” Синише Ковачевића донео му је награду за младог глумца у Нишу. Недавно је завршио снимање филма „Жена са сломљеним носом” редитеља Срђана Кољевића.

– Рад у студентском филму „Улични ходач” у режији Косте Ђорђевића ми је много помогао. Ту сам схватио како треба радити на филму, а како у позоришту. Исте су емоције, исти је однос када се гради лик, али су средства која користите у крупном кадру и у позоришту другачија – објашњава Ракочевић.

Б. Требјешанин

-------------------------------------------------------------

Цртежи из свакодневице

Маја Обрадовић и Марко Марковић су први добитници награде за цртеж из фонда Владимира Величковића, али то није и прва награда у њиховом досадашњем раду. Маја Обрадовић (1983) у своју биографију до сада је уписала награду за сликарство која носи име Љубице Цуце Сокић, Велику награду „Риста и Бета Вукановић” такође за слику, као и награде за студентски цртеж и минијатуру. Добитник је стипендије Kunstlerhaus Schloss Balmoral у Немачкој.

На позив организације „Europe Migration Network” Маја Обрадовић ће наредне године у Берлину учествовати у пројекту „Уметност и сећање”. Позив је уследио након изложбе у Дому омладине (2008), посвећене сећању.

„Мој задатак је да разговарам са жртвама рата и на основу њихових исповести направим цртеже великог формата које ћу заједно са другим уметницима, учесницима овог пројекта изложити”, каже уметница.

Слике и цртежи Маје Обрадовић подстакнути су реалношћу, конкретним разговорима са људима јер „узвишеност лежи у свакодневним, малим стварима”.

У раду Маје Обрадовић, цртеж је самостална целина, а површина на којој ради посебно јој је значајна будући да на неким радовима младе уметнице има и трагова органских материја. У 2009. години Маја Обрадовић, докторанд код професора Јована Сивачког на ФЛУ, представиће се самосталним изложбама у галеријама „Хаос” и „Коларац”.

Марко Марковић (1984) апсолвент је на Факултету ликовних уметности у класи професора Мрђана Бајића. Добитник је награде за изузетну реализацију цртежа на зиду „Каирос”, у пројекту „Прогресивне наде”, награде за скулптуру „Сретен Стојановић” и награде за цртеж и скулптуру у материјалу Факултета ликовних уметности. Марко Марковић је на овогодишњој самосталној изложби „Органи за скулптуру” у галерији „Хаос” графитном оловком извео цртеж комплексних геометријских форми на огуљеном зиду. Реч је о превођењу неких невидљивих органских форми, као на пример делова људског тела, конкретно делова уха, у ликовни језик.

„Цртежи на зиду имају аутономност, а огуљена површина зида је важна као подлога која цртежу даје текстуру и племенитост. Моја је намера да дизајнирам, конструишем облике и начине на који они треба да буду пренесени на зид”, објашњава млади уметник чију ћемо самосталну изложбу тродимензионалних цртежа и скулптура видети у марту 2009. у Дому омладине Београда.

М. Ђорђевић

----------------------------------------------------

Од Баха до севдаха

(/slika2)Драгољуб Бајић овогодишњи је победник такмичења Музичке омладине Београда, а запажена улоге остварио је протекле године насловном улогом у опери „Дон Пасквале” и улогом краља Египта у „Аиди”, што му је донело ласкаве титуле једног од најлепших младих гласова на нашој музичкој сцени.

Током претходних година био је плаћени убица Спарафучиле у „Риголету”, Дон Базилио у „Севиљском берберину”, кнез Гремин у „Евгенију Оњегину”, Том у „Балу под маскама”, Рејмондо у „Лучији од Ламермура”, Просперо у „Viva la mama”, Мустафа у „Италијанки у Алжиру”, Перун у „Балканској царици”… Све ове улоге су, објашњава млади певач, ипак, последица неправичног усуда.

– У оперским либретима улоге заводника по правилу су препуштене тенорима или баритонима, док басови, испаштају, то јест, играју краљеве, попове или убице. У најбољу руку све се своди на оно „ко пре девојци његова девојка”, док је у животу, заправо обрнуто, теши се млади бас.

Успешни певач студирао је на ФМУ у класи Николе Мијаиловића, а 2004. постао је и стални члан Опере Народног позоришта. Остварене улоге, а има их око двадесетак, што већих што мањих, мотивише својим квалитетом, амбицијом и јаком жељом.

– Радим много зато што сам ја тако хтео. А кад нешто желиш и када си добар у томе шта радиш, ствари саме дођу на своје место. Најбитније је да човек има визију онога шта жели у животу, и све се да остварити. Потпуно верујем у себе и можда имам и превише самопоуздања – каже Бајић и прича нам о својим музичким почецима.

– После завршеног војног рока, на наговор моје баке отишао сам у Савез естрадних уметника где су часове певања држали Гордана Томић и Зоран Рајковић. Већ на првој проби рекли су ми да је мој глас рођен за оперу, коју тада нисам много волео, али су ме убрзо „отровали” њоме и дали ми добар пелцер за бављење овим послом који сам убрзо заволео. Отишао сам да учим код Љубице Живковић, иначе, моје садашње таште, па су ме другари додатно завитлавали да сам се оженио њеном ћерком не бих ли обезбедио бесплатне часове певања.

Данас овај певач често путује на усавршавања у Беч где ради са најбољим корепетиторима из Штатс опере, што је, каже, непроцењиво искуство јер се на тим часовима бруси глас до најситнијих детаља и досеже сама срж певачког заната. 

Бајић, за пријатеље Баја, заправо тек сад планира да се више посвети аудицијама. Настојао је да прво стекне добар статус у београдској Опери, да оснује породицу, а сада може да осваја свет. Задовољан је постигнутим и додаје да нема посла у којем се није окушао. Био је графички техничар, таксиста, у својој кући је и кувар… а питали смо га да ли је истина да је био и кафански певач. 

– Да, почео сам у кафани као многи велики певачи. Староградску, севдалинку или наполитанску и дан-данас запевам за своју душу кад навратим код газда Тоше. Кафански живот је велика животна школа, али са опером не иде руку под руку. Оперско певање захтева потпуно посвећење, и не може се ићи на пробу, ако си до четири ујутру у кафани певао „Иди, иди несанице”...

Млади певач управо се вратио са наступа у Дубаију, а у новој години очекују га концерт у Бечу и гостовање са „Оњегином” у Равени.

М. Сретеновић

-------------------------------------------------------

Пипи је срела принца

Она је свога принца (Зигфрид) нашла у „Лабудовом језеру”, тумачећи Одету/Одилију (Бели и Црни лабуд), а он своју принцезу као носилац насловног лика у „Мачку у чизмама”. Лако је то у балетима, поготову кад се добро игра. Што се тиче „Ромеа и Јулије”, Андреју Јосифу Колчерију и Јелени Лечић Колчерију, младим играчима новосадског Балета СНП, засад се такво партнерство остварило само у приватном животу. И на сцени је то, срећом, постало само питање дана. Он Ромеа већ игра, али не још са својом супругом, спремном да ускоро ускочи и у костим славне Јулије.

Има још улога важних и вредних, поготову за оне чије каријере тек почињу. Јелена је, рецимо, играла и Пипи Дугу Чарапу. Али да их све не ређамо, тек оне су разлог што нашу традиционалну „награду”, од ово мало речи, на крају 2008. године додељујемо дотичним балетским партнерима. И још мало рефлектора на ове младе уметнике. Када је, пре пет година, Андреј стекао диплому играча, у свом родном граду Клужу (Румунија), добио је ангажман у Српском народном позоришту. У њиховој балетској сали укрстили су се играчки путеви Андреја и Јелене, чији је такође почео у родном граду – Зрењанину. Овај пар, кратког радног и брачног стажа, воли да каже да су они и данас, у балетској сали и на позорници, пре свега – колеге! Оно своје приватно остављају код куће и на другим местима. Принцип је принцип, међутим, од нечег се тешко може побећи. А то је чињеница да је ужасно важно да се партнери добро „капирају”, „осете”, да верују један другоме... јер, тако ће им више веровати и публика. Оваквим партнерима несумњива је предност вишак заједничког времена, па тако и више могућности да се и као уметници боље разумеју.

Андреј каже, уз смех, да је лоша страна балетског брачног живота што је, док се нешто увежбава у сали, најмање толерантан према супрузи. Ипак, под светлима позорнице, кад су емоције у питању, брачним паровима је знатно лакше. Не морају да пуно глуме, опуштенији су, спонтанији. Да, али шта је са онима којима је балет понекад повод и за брачну свађу?

Њима се, чујемо, то не догађа, иако тврде да су једно другом највећи и најсуровији критичари. Кад је већ тако, једна мала, лакошаљива препорука: у том „нај-нај” не претерујте! Јер, пуно је младости и пуно је планова. За публику су већ припремљена нова партнерства: у поменутом балету „Ромео и Јулија”, у „Жизели”, „Есмералди”... Чека се само да изиђу. А ко ће знати и шта све још већ играју – у својим главама.

М. Шеховић