Свет 2008: крај лошији од почетка

Године долазе и пролазе, лоше су или добре, али све су, како нас је својевремено подсетио један афоризам, „историјске”. Година иза нас се међутим за овај епитет квалификовала у нешто већој мери него претходне. Биће је, у сваком случају, тешко заборавити, пре свега због неколико догађаја који ће бити незаобилазни кад год се буду анализирале прекретнице у историји света с почетка 21. века. Ево и зашто.

ОБАМА: Yes, we can („да, ми можемо”), одзвањало је током целе 2008. у америчкој председничкој кампањи, док је цео свет, као истинску политичку драму (а на моменте и сапуницу) пратио – да ли заиста може. Показало се, упркос свему, да је то могуће било и реално, па је Америка за свог 44. председника изабрала не само човека црне боје коже већ и муслиманског имена: Барак Хусеин Обама. Био је то и догађај који је донео највише оптимизма у години чији главни учинак – прво финансијску, а онда и свеобухватну економску кризу – нису предвиђали ни највећи песимисти.

КРИЗА: Нису је прогнозирали, мада је све време нешто „висило”; осећало се да се нешто спрема, али мало ко је био у стању да тачно опише шта је то. Било је иначе и голим оком видљиво да на америчком тржишту некретнина нешто шкрипи, али колико је проблем велики постало је јасно тек кад је грунуло из све снаге.

Урушио се један од кључних сектора у свакој економији – станоградња. Како и зашто, у најкраћем се може представити ако опишемо типичан случај америчког грађанина који се нашао у улози да буде и крив и (претерано) дужан у целој ствари. Наиме, систем је био такав да је Џон Смит (назовимо га тако), који годишње зарађује 15.000 долара (веома мало по америчким стандардима), био у ситуацији да без имало компликације узме кредит за кућу од 700.000 долара – и за отплату гарантује баш том кућом.

А кад је, са неколико милиона других у истој ситуацији, схватио да је то ипак изнад његових могућности и престао да отплаћује – урушио се цео систем, повукавши са собом и највеће банке и осигуравајућа друштва. На крају се показало да је и цела Америка живела „на одложено”, да је трошила више него што је стварала.

Још све није готово, па се не види и на шта ће све изаћи. Али међу жртвама је свакако и до јуче неприкосновена идеологија „невидљиве руке” слободног тржишта. Срушен је и идеолошки табу да држава нема шта да тражи у економији. Рано је је, додуше, констатовати да је ово крај модерног капитализма, али у трагању за одговором занимљиво је констатовати чињеницу да је нагло порасло интересовање за немачког филозофа из 19. века, чије главно дело, које се зове „Капитал”, са много аргумената доказује – да економија одређује каква ће бити политика.

НАФТА: Ишла је прво горе, па онда доле. Цена за нафтно буре (барел) већ у јануару је достигла 100 долара, ледећи крв економским планерима. У јулу се винула безмало до 150, што је донело сијасет суморних прогноза да ће до краја године достићи и 200. Овога момента је око 40, зато што се мање тражи, а мање се тражи зато што се мање троши, а мање се троши зато што су готово сви погони глобалне економије успорили.

Гориво је свугде јефтиније, али зато што се фабрике мање диме, сви имају мање пара у џеповима и на рачунима, па ће цео свет мање путовати. Уз све проблеме, од свега ће, међутим, бити и „колатералне користи”. Мање ће се грејати наша, климатским променама због индустријских загађења угрожена планета, па ће и природа мало одахнути.

БУШОВКЕ: Неки догађаји постају прво политички, а потом и историјски симболи. Управо смо били сведоци једног таквог, када је у Багдаду, на прес-конференцији, гостујућег председника окупационе силе, један ирачки новинар напао новим оружјем: својим ципелама.

То је реченог новинара учинило арапским херојем, усрећиће ће и турског произвођача „бушовки”, али догађај је поново у фокус ставио једну промашену политику коју председник који одлази оставља у наслеђе новом. Сличан неуспех, онај у суседном Авганистану, такође је добио своју парадоксалну метафору: вијагру, плаве пилуле за мушкост, које америчке снаге дарежљиво деле онемоћалим племенским вођама не би ли придобиле њихову подршку. Вијагра јесте, кажу, у ономе за шта је намењена чудотворна, али мало је изгледа да ће подићи и морал у једном погрешном рату.

МУМБАЈ: Спектакуларним нападом и тродневном опсадом луксузних хотела у Мумбају, финансијском средишту Индије, терористи повезани са пакистанским исламским екстремистима, а преко њих и са Ал Каидом, потврдили су да је већ осмогодишњи глобални „рат против терора” такође далеко од тога да буде добијен. То је довело до звецкања оружјем између два нуклеарно наоружана суседа, Индије и Пакистана, на чијим границама се злослутно гомилају трупе. Остаје нада да ће све остати на звецкању оружјем – њихова претходна три рата ништа нису решила, па се ваља надати да им је историја, та иначе сасвим лоша учитељица живота, ипак нешто утувила у главу.

АФРИКА: На, по укупним приликама, најцрњем континенту, година је почела насилно, послеизборним грађанским ратом у Кенији. Није, на срећу, трајао дуго, завршио се политичким компромисом. Али тога– разумног компромиса – нема нешто јужније, у Зимбабвеу, где се херој борбе за национално ослобођење из 1980, Роберт Мугабе, три деценије касније, претворио у остарелог диктатора коме је власт преча од живота (не његовог, већ изгладнелих сународника). Економија те земље која је имала све шансе да буде бар релативно просперитетна, сасвим је пропала. Крајем децембра, стопа инфлације тамо била је 13,2 милијарде одсто, што остатак света не може да појми. Ми, нажалост, знамо о чему се ради.

КИНА: Најмногољуднија нација је у августу, на свечаности отварања Олимпијаде чији је била домаћин, спектакуларно показала бриљантне резултате 30-годишњих реформи. Али крај године доноси бриге: Кина је у међувремено постала радионица богатог Запада, и када Запад мање купује и кинеска економија неизбежно поболева. Светска криза је и за Кину подсетник – да има још тога преосталог да се реформише.

РУСИЈА: Са ојачалим мишићима, августовском интервенцијом у Грузији, показала је да постоји „црвена линија” за западно опкољавање њеног стратешког простора. Али оно што је на почетку године изгледало веома сјајно, прилично је потамнело на њеном крају. Руска економија је у проблемима, чини се, већим него другде. Рубља је од августа девалвирала 20 одсто, девизне резерве се празне, јер сви планови засновани на скупој нафти морају на ревизију.

ЕВРОПА: Ирска је одбацила Лисабонски уговор, гурнувши институционалну реорганизацију сада већ повеликог клуба ЕУ у нове компликације. Никола Саркози је пола године био „председник Европе”, али није јој ударио неки трајнији печат. Косово је прогласило независност и тиме додатно запетљало замршени балкански чвор, инспиришући сепаратисте широм света...

У години пред нама, историја такође неће бити праволинијска, а поготово неће бити – досадна.