Страсти према власти

Од нашег сталног дописника
Вашингтон,  децембра – Буди пажљив и љубазан према њему јер већ за који дан може да одлучује о твојој судбини, препоручује пролазник познанику у центру Вашингтона. Какав би ми разлог био за посебан обзир према њему, кад радимо у фирмама које једна с другом немају никакве везе, одговара упозорени. Да, али ти је тај– наставља саветодавац– фаворит за будућег високог функционера у министарству на које се ослања твоје предузеће.

Слична прорицања се шире Америком. У многим, већини сада непознатим, лицима наслућују се будући лидери важних националних ресора. Јер, као да је с падом потрошачке грознице, смирене економским невољама, завладала– каријерна грозница.

Чак 330.000 Американаца се досад пријавило за– неких 3.500 високо рангираних места у новој администрацији Барака Обаме. Тако висок степен ентузијазма за службу у власти незабележен је у модерном добу, у коме је махом превладавала равнодушност према пословима у државном апарату, оценио је историчар Мајкл Бешлос. „Ово је најдинамичнија транзиција у модерном председниковању”, сматра и Нелс Олсон који из вашингтонског уреда професионално „регрутује” кадрове.

Социјални жмарац

Ситуација је без преседана. Хроничари подсећају да је пре 40 година тада новоизабрани председник Ричард Никсон стрепео да неће имати довољно људи за администрацију, па да је његова екипа послала више од 70.000 позива– свима са листе „Ко је ко у Америци”.

Пријаве за рад у Обаминој управи знатно су надмашиле виђено и у случају његових ближих претходника. Џорџу Бушу се кандидовало 40.000, а Билу Клинтону 125.000 кадрова.

Прорадио је, заправо, нови социјални жмарац: рекордна маса талената, афирмисаних особа, различитог узраста, хрли у загрљај– централној државној управи. За земљу засновану на јаком индивидуализму и привржености тржишту, такав курс би могао да се доживи као колективно „неверство”– према темељним системским вредностима.

Али феномен је сложенији. У њему су помешани ефекти текуће вишеслојне кризе, осећања да „овако како је досад било више не иде”, и наде у остваривање политичких промена и реалнији редослед друштвених приоритета.

Ребека Бонер (35) у „Ју-Ес-Еј тудеју” приказана је као пример новог усмерења. Као дипломирани правник (на Јејлу) и економиста (с Харварда) брзо је догурала до врхова банкарског гиганта у Њујорку, али је дала отказ и придружила се кампањи за избор Обаме и седам месеци у њој радила бесплатно. Није могла, каже, да поднесе да из Волстрита равнодушно гледа како јој се земља грчи, а сада се пријавила за посао у државној управи са жељом да „помогне оздрављењу економије и спољне политике”.

Преобраћање ка давању предности раду за опште добро над личним материјалним интересом захватило је и друге. Многи берзански и индустријски посленици, људи са стажом од 10 до 20 година, поручују да су вољни да са боље плаћених послова пређу на рад у државној управи, изјавио је Си-Ен-Ену Скот Кирк, менаџер компаније која је у Џорџији специјализовала писање пријава за радна места.

Није реч, рекло би се, једино о наглом расту појединачне самопожртвованости. Кризна времена, са уздрманим тржиштима, многе терају да већу егзистенцијалну безбедност потраже под скутом државе.

То је и „права је прилика” да се знатно побољша досад прилично запуштени процес запошљавања у министарствима, процењује Макс Стајер, шеф вашингтонске непартијске организације посвећене побољшавању рада федералних органа. Једноставно, да се функционисање власти унапреди прихватом суперквалификованих људи из посрнулих или крахираних пословних џинова.     

Политички постављени функционери– као што су помоћници министара или амбасадори– које пробира Обамин штаб, како наводи „Њујорк тајмс” позивањем на познаваоце, само су незнатни делић федералне администрације коју чини 1,9 милиона цивилних службеника. Али биће потребни и нови специјалисти, сугерише Ден Фромкин у блогу „Хафингтон пост”.

„Вики Бела кућа”

Подсећа да је Обама, који важи и за „првог интернетског председника”, обећао да ће по доласку на власт одржати интензивни интернетски контакт с грађанима и тако створи најављену „врло комуникативну власт”, чиме би „можда и повратио поверење народа у политички врх”. Замислите само сајт Беле куће, додаје, на коме би, уз остало, масовно били оцењивани њени политички пројекти и остваривање изборних обећања. То, признаје неће бити лако остварљиво, али као модел, с мноштвом волонтера и малобројним „стафом”, препоручује интернетску енциклопедију „Википедију”, да председничка палата постане „Вики Бела кућа”…

Обамин селекциони штаб, 50 људи, пријаве најчешће и прима Интернетом, на адреси www.change.gov. Тим путем је олакшана масовност кандидата, али је селекторима повећана брига због чињенице да ће својим одлукама створити знатно више незадовољника него обрадованих.

Овако или онако, тек, у току је процес у коме изабрани председник (уз помоћ одабраног тима) бира федералне функционере. Међу– кандидатима којих је више него икад. И– чија масовност сведочи о овде необично повећаној склоности, па и страсти, према власти…