Стефан Поповић: Свестан сам да не могу сви да ме воле

Гост „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” био је Стефан Поповић, новинар, водитељ и глумац. Рођен је у Аустралији, студирао је новинарство и уједно играо кошарку у САД, стекао је популарност радећи као водитељ у земљи где је одрастао, а онда је одлучио да се врати у Србију, земљу својих предака, и да овде потражи срећу. Ради на РТС-у као водитељ емисије „Један добар дан”, глумио је у неколико серија, био је један од домаћина емисија као што су „Луде ноћи”, „Олимпијско поподне”, „Авантура Србија”… Један је од водитеља такмичења „Песме за Евровизију”. Интересантно је да осим српског и енглеског говори и јапански језик.

– Трудим да будем свој. Одмалена сам био неко ко је желео да буде забаван, да „баца” форе, да глуми и да у суштини буде забављач. Кад нешто радим, ту нема калкулације. Јако сам срећан што сам имао Аустралију, с једне стране, али и Србију, с друге стране, и што сам могао да „узмем” најбоље од обе земље. Можда не бих био овакав да нисам тамо рођен. То не значи да бих био лошији да сам овде рођен и да сам овде одрастао, него сам добио нешто од обе земље. Увек сам заправо желео да се, на неки начин, разликујем, и то је нешто што нам са годинама долази – да желимо да будемо различити на неки начин – каже Поповић.

Рецепт за срећан живот је по његовом мишљењу исказан ставом да свако од нас треба да буде довољно зрео да зна да контролише своје емоције, да има перспективу да види да се овај свет не врти око њега и да схвати да неће увек све бити како желимо.

– Некада нећеш успети у неким стварима и то је сасвим океј и некада је то добро, некада је лоше, али свакако је неко искуство. Важни су нам и неопходни добри, искрени пријатељи и здравље. Ако имаш све то – онда је важно да умеш све то да цениш. Верујем да неће сваки дан да буде сјајан, али ћемо барем бити срећни и нећемо себи дозволити да будемо лоши, негативни и сломљени, јер ћемо увек имати на уму да може бити горе. Битно је и да на неки начин делиш овај живот и то искуство са људима, чак иако их не знаш, али поента је да не одустанеш – истакао је Поповић.

Његов став је да живот није фер никоме, тако да је, на неки начин, он ипак фер.

– У тренутку када нешто делује као да није фер, касније схватиш да је можда било боље што је било тако. Мој отац ми је говорио: „Ако причаш ти, онда у реду, рекао си своје, али ако слушаш – можда нешто и научиш. Ако ћу нешто само да одрадим само да би одрадио, боље да не радим. Ако нешто радим, желим да то радим свим срцем. Свестан сам да се то неће свима свидети, али ме то не погађа јер сам се навикао на критике када сам се бавио стендап комедијом. Никада неће свака особа која гледа прилог бити задовољна, свестан сам да не могу сви да ме воле. Али ако ти себе волиш и имаш добре намере, не желиш да вређаш, желиш да направиш нешто забавно и лепо и да будеш задовољан – онда си на правом путу. Ти знаш да си урадио све што си могао, да си дао све од себе, и то је то. Тешко је прихватити да не могу сви да те воле. Стендап ми је и ту помогао да то схватим – додао је гост нашег подкаста.

Истиче да живи потпуно нормално, да се вози градским превозом, иде на пијацу, чита књиге, устаје рано и бави се спортом.

– Трудим се да будем нормалан, чак и ако неки људи мисле да сам ненормалан, када гледају шта радим. Можда сам за некога луд, али нисам глупан – додао је Поповић.

У САД је наш саговорник студирао новинарство и играо је кошарку.

– На тај период живота сам можда најпоноснији, као што сам поносан и на долазак у Србију. Поносан сам што сам као младић са 19 година пристао да одем у САД, у Лонг Бич у Калифорнију. Била је то велика ствар. То време је било потпуно другачије од овог садашњег јер није било тада „Вајбера” или „Фејсбука” да можеш да комуницираш са родитељима свакодневно. Једном недељно смо могли да причамо телефоном, звао сам их на фиксни телефон и надао се да ће се неко јавити и бити у кући у том тренутку. Сећам се да смо неке картице за телефон плаћали 20 долара да бисмо могли да добијемо одређену шифру и обавимо позив. Ипак, боравак у Америци ми је једно прелепо искуство. Кад ме неко сада пита откуд знам да кувам, да перем, кажем да је то сада врло лак посао, јер ме је неко са 19 година оставио у САД без маме и тате. Живот на колеџу је био као нека филмска бајка, много је било лепо. Много сам путовао по САД, то је био период када сам први пут путовао тако далеко без родитеља. Стекао сам доста пријатељстава. И научио сам да морам сам да бринем о себи. У почетку није било лако. У моменту када је то кренуло и кад сам морао да донесем одлуку о животу тамо, био сам очајан. Није било лако, али мислим да је важно да идеш напред и када је тешко. О томе најбоље говори она стара изрека: „Знај, тад кад си одустао – тад си био најближе”. И то ми је некако постао мото за живот – рекао је гост нашег подкаста.

По повратку са студија из САД у Аустралију бавио се стендап комедијом, па је добио ангажман на једној радио-станици. А онда је започео сарадњу са фудбалским клубом Мелбурн виктори. Његов посао је био да са играчима има интервјуе пре и после утакмица, да реагује кад дође до гола, а ако је у публици нека позната личност, да са њом поразговара на терену. Тако је упознао Кајли Миног, Хјуа Џекмена, Новака Ђоковића…

– Завршио сам новинарство зато што су моји родитељи схватили да ја стварно волим стендап, волим глуму, волим да будем забављач, да кажем шаљивџија. Рекли су ми да је све то лепо али да морам да имам диплому. Када сам завршио школу, имао сам довољно добре оцене да сам могао да бирам шта ћу да студирам. Схватио сам да волим новинарство, али волим новинарство кроз интервјуе, да буде забавно. На факултету сам схватио да не желим да се бавим, на пример, црном хроником. Било ми јако тешко да идем да то све гледам, да пишем о томе, да снимам прилоге и да се вратим у редакцију и будем весео. Код интервјуа је припрема кључна и на последњој години студија томе сам се посветио. По завршетку боравка у САД одлучио сам да годину дана проведем путујући по Европи, где сам боравио по хостелима и свашта лепог сам видео. Онда сам се вратио у Аустралију и почео да радим на радио-станици. Будући да они имају радио-програм и изван студија, требао им је неко да забавља публику. И тако је то кренуло. Они су сарађивали са клубом Мелбурн виктори и тако сам ја почео да радим своја укључења. Највећи утисак на мене је оставио тенисер Новак Ђоковић. Нисам очекивао да ћу добити интервју, јер је он дошао ту да гледа утакмицу. Мој продуцент му је пришао и питао га је да ли жели да да интервју новинару који је српског порекла и он је прихватио. Није тада дао интервју другим много озбиљнијим медијима. Кад Нолета што видиш када гледаш меч, када даје неки интервју, или нешто ради у свакодневном животу – то је он. Он има неку ауру, као да гледаш да има неке расвете иза њега, када он улази у собу или је у некој просторији. И он је толико био нормалан приликом тог интервјуа, толико је био шармантан да сам био одушевљен. Када смо завршили укључење, рекао сам му да може да захвали супрузи Јелени јер је она поделила на друштвеним мрежама мој блог о томе којих десет разлога постоје зашто свима треба једна српска авантура да би дошли у Србију. Имао сам милионске прегледе тог блога. Интервју са Новаком је била једна од ствари коју сам штиклирао на листи жеља које морам да остварим. Једна је била и да скочим са Старог моста у Мостару, као и да одем на концерт групе „Guns N’ Roses”, што сам остварио. Скакао сам и банџијем. Имам још неке жеље које планирам да реализујем. Не смем да говорим о томе да мајку не бих стресирао – са осмехом је навео наш саговорник.

У Србију је дошао на позив новинарке Оливере Ковачевић. Отац му је на одласку рекао: „Нико неће моћи да ти пребаци да су ти родитељи нешто средили или платили. Учини ми једну услугу – буди то што јеси и ако то одговара – супер, ако не – увек имаш где да се вратиш.”

– Увек сам имао жељу да дођем овде и да се опробам у послу који волим. Најпре нисам прошао на кастингу за емисију „Три боје звука”. Мислим да тај тренутак није био за мене, није било суђено. Вратио сам се у Аустралију. На тениском турниру сам био и навијао за Новака Ђоковића и постао сам виралан јер сам био у трикоу и са ватерполо капицом. Тада ме је позвала Оливера Ковачевић и понудила да дођем да се окушам у водитељском послу за „Песму за Евровизију”. Добио сам прилику да покажем шта могу и супер је прошло. Вратио сам се у Аустралију, а после 15 дана је почела пандемија ковида 19. Ништа није радило. После месец дана ми је постало досадно, а Оливера Ковачевић ми је пре тога рекла да размислим и да имам место у Забавној редакцији РТС-а. Помислио сам: „Ако не сад – кад?” Био сам свестан да увек могу да се вратим ако ми не иде. Нажалост, неки људи немају такву могућност избора. Отац ми је рекао да будем свој и да поставим своју цену, али не цену у новчаном смислу, већ да дам свој максимум. А ако се тражи више од тога – онда могу да одустанем. Ако би ми неко тражио да направим неки компромис у вези с моралом или етиком, увек могу да кажем „не, хвала” – открио је Поповић.

У подкасту је говорио и томе како су најхрабрије одлуке за његову будућност доносиле жене, као и да људи на „Гуглу”, када је о њему реч, најчешће истражују колико је висок, да ли има девојку, хоће ли се вратити у Аустралију… Наглашава и да је свестан важности дигиталних медија, али да традиција читања штампаних издања и писања за њега има посебну драж иако се свет убрзано мења. 

Бака је заслужна за учење српског језика

Српски језик научио је захваљујући баки.

– Да бака није била таква, можда не бих био овде у Србији данас и радио управо на српском говорном подручју. Сестра и ја смо имали срећу. Моја покојна баба није добро знала енглески, ми смо сваки дан много времена проводили са њом јер су родитељи радили до касно. Али ако не наставиш да учиш језик, он се заборавља, то је исто као тренинг, то је на неки начин мишићна маса која опада. Српска заједница је у Аустралији једно велико богатство јер тамо имамо Србе из свих крајева бивше Југославије. Родитељи су нас исправљали уколико смо неке речи на српском лоше изговарали. Свестан сам да мој српски никада неће бити савршен, али ако би моја највећа вредност била то што савршено говорим српски, онда не бих ни ја био задовољан. Желим да имам нешто мало другачије – рекао је Поповић.

У студију РТС-а у трикоу

Стефан Поповић истиче да му је циљ одувек био да се разликује, па се тако у оквиру емисија које су се бавиле Олимпијским играма појавио у – трикоу.

– Иако није било планирано да тако буде, то се десило. Гост је био рвач и у студију РТС-а смо имали кратко рвање. План је био да радим, како ми је рекла уредница Оливера Ковачевић, прилоге за сваку емисију „Олимпијско поподне”. Али сам ја желео да моји прилози буду другачији и публици се то допало. Било је забавно – истакао је Поповић.

Улога у серији „Пупин”

Гост нашег подкаста глумио је у популарном филму Дарка Бајића „Бићемо прваци света”, као и у другој сезони серије „Жигосани у рекету”. Недавно је снимио и сцену са глумцем Драганом Мићановићем за серију „Пупин”.

– То су ми лепа искуства. Некад прстима ухватим кожу и штипнем се да видим да ли сањам или ми се нешто лепо стварно дешава. То је случај када сам снимао сцену са Мићановићем, који је глумио у једном од омиљених филмова „Лајање на звезде”. Моја улога у серији „Пупин” је мала али сам задовољан – каже Поповић.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ