У простору инсталације
Опште место у савременој к ултури је трансфер зграда и простора који припадају историји архитектуре, али губитком примарне функције оживљени су поставкама савремених уметничких пројеката.Тако је у аутентичном простору Сахат-капије на Београдској тврђави Весна Кнежевић поставила своју инсталацију „La Tortura”, настављајући да у сопственом визуелном опусу профилише моћ метафоричних концентрата.
Испуњена животном енергијом и креативном страшћу, сликарка је центар свог стваралачког бића посветила емотивном пољу чулног живота хомо луденса у којем је пољубац укодиран у моћ интимног додира и пламена љубави. Могуће да је њен витални мото „Све што изгледа може постати бајка.”
Може се рећи, искуство зрелог стваралачког доба и освајање простора слободе у односу на рад и његов концепт као догађај ослобађао је стандард статичног сликаног поља у простор инсталације, виђеним на недавним изложбама Весне Кнежевић.
Индикативан наслов новог рада – инсталације – „La Tortura” у свом основном мотивском полазишту фокусира женски торзо, тангирајући осетљиве аспекте бића и тела и њихове контрасте (од љубави до фемицида), у којима живот фемине није што и пољем проћи. Сахат-капија, локалитет сублимације историје и културе, својом галеријом засвођених лукова и нишама у којима доминирају фигуре са археолошких налазишта, постаје изазовни простор за дијалог о егзистенцијалној нужности јединке у планетарној дијаболичној позорници (не)времена.
Полазећи од слике галеријских димензија, изложене у издвојеном простору као матрица-торзо на црвеном фону, сликарка потом уводи у разуђени идејни концепт инсталације центар ове поставке. Покушај хармонизације значењске и пластичке структуре осим мотивом наглашен је и избором тканина од којих је инсталација начињена. Очито, амбијентализација простора сугерисана је разапетим тканинама које су композиционо уритмоване од доминантних вертикалних плоха, до зањиханих таласастих транспарентних левитација или немарно згужваних цртежа на пластичној фолији са којих светлост немирно трепери.
Белина зидова и свода структуришу овај сценични догађај, чији су идејни концепт и визуелна просторност потенцирани интензивним црвеним, окерним, белим, ружичастим или црним тканинама; у овим разбукталим колористичким вредностима артикулисани су различити нивои стања емоција. Свакако, у тако оживљеној атмосфери визуелну игру настављају мање или више читљиво цртани женски торзои који у овом креативном процесу рефлектују фрагилност женског бића, идентитет личности и њеног физичког и менталног простора. „Торзо је мета, пријемник-амортизер за све тензије и рањивости изнутра и споља, за примања и одупирања, пројекат свих знаковних система од материнства и љубави до тескобе и страха…”, пише у предговору изложбе Гордана Станишић.
Хармонизација значењске и пластичке структуре обојена је избором стила и уметничком експресијом Весне Кнежевић, чије су интуиција, сензибилитет, спонтаност и лиричност уланчани у вишедеценијски стваралачки ток.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


