Српска историја и обичаји у срцу литванске глумице

Специјално за „Политику”

Козарска Дубица – Из учионица Глумачке академије у литванском граду Каунасу допире традиционална песма са Козаре „Ој девојко, драга душо моја” или одзвања „Козарачко коло”... Овде се приказују и филмови о Јасеновцу и Доњој Градини, у којима играју млади литвански студенти глуме. Они на вежбама сценског говора читају писмо Бранка Ћопића упућено Зији Диздаревићу, погубљеном 1942. године у логору Јасеновац, а на вежбама сценског израза и покрета млади Литванци користе песму „Лили лалауна” коју је Иво Андрић написао 1950. године, инспирисан именом једне Гркиње.

То су часови које води глумица и  професорка Карина (Чешујко) Брдар. Она, у својој домовини, али и целим светом проноси истину, снажан и упечатљив глас о српском страдању у логорима Јасеновац и Доња Градина. Карина је заволела и српску културу, традицију и народне обичаје, понајвише Козаре и Крајине у Републици Српској.

Све је почело сасвим случајно, када је, пре десетак година, на Фестивалу документарног филма у Москви, где је била члан жирија, упознала Симу Брдара, историчара, редитеља и песника из Козарске Дубице. Од тада, она је у истој мисији, на заједничком путу стварања слике о српској голготи, међу далеким народима и државама.

Осећам потребу, каже Карина за „Политику”, након повратка у Козарску Дубицу са далеких путовања, где су она и Симо на азијском и афричком континету промовисали потресну поему „Градинад”, да се борим за исту идеју, као што то он чини пола века.

У своме родном граду Каунасу, Карина, одскора дубичка и српска снајка, приредила је неколико изложби слика, докумената и филмских пројекција о усташким зверствима у Јасеновцу. Њена монодрама „Со и месечина” настала на основу приповетке Симе Брдара, нашла је важно место, у два града, Козарској Дубици и Каунасу, и две државе, Републици Српској, односно БиХ, и Литванији.

Поред Уне и моста у Козарској Дубици, на којем су у Другом светском рату усташе вешале козарску нејач, о чему су Карина и Симо снимили филм „Мост”, приказан у светским метрополама, ова литванска глумица и професорка каже да су српска култура, уметност, књижевност, историја, сада најважнији у њеном животу. Филмови „А Бог је ћутао” и „Мост”, њеном заслугом, приказани су у државним музејима у Каунасу и Виљнусу, у парламенту Израела, седишту УН...

„Пре познанства са Симом, о српском страдању и логору Јасеновац нисам ништа знала. Схватила сам да он жели то да исприча целом свету, да их упозна са српским страдањем у Јасеновцу и Доњој Градини. Зато је било сасвим логично да и ја непоколебљиво кренем истим путем”, уверена је Карина у праведност своје мисије. Она је неформални амбасадор који на свим меридијанима, и о свом трошку, шири истину о српском страдању у ратовима, и о српској борби у миру. На примеру српског страдања, Карина се бави судбином света. И објашњава нам своје ставове:

„Не желимо трауматизовати своје слушаоце него их подстичемо да се замисле. И да размисле. Данас је свету, више него икада, потребнија прича о Јасеновцу и Доњој Градини, као антиратна порука, него било када пре.”

Карина је задивљена и културом i обичајима српског народа.

У Каунасу, на дан Светог Алимпија Стоплника, 9. децембра, крсне славе Симе Брдара, пореклом из Драготиње код Приједора, ширио се мирис тамјана, горела славска свећа док је домаћин читао молитву „Оченаш”. Карина је госте, Литванце, Украјинце, Русе, Белорусе, Пољаке, услуживала кољивом од куване пшенице, а наздрављала ракијом са Козаре.

„Сви су били импресионирани. Сведочили су о српској слави, као баштини под заштитом Унеска”, сведочи наша саговорница. Иконописац и академски сликар из Приједора Александар Милић, урадио је славску икону коју је Карина, однела у Каунас и заједно са Симом освештала у Руској православној цркви и њоме украсила славску собу, у којој је одјекивала ојкача, традиционална песма са Козаре. Прво су је запевали Карина и Симо, а за њима гости, како је ко од њих знао и умео. Овог лета, Карина снима, а Симо режира документарни филм „Градинад”. Недавно су тим поводом боравили у десетак азијских и афричких земаља. Након краћег одмора у Дубици, на Уни, наставиће да проносе светом глас о највећем граду мртвих.

„То је наше градинадовање, путовање кроз простор и време, саопштавање истине о Јасеновцу и Доњој Градини на најсуптилнији начин. Свуда народ то схвата и разуме, јер проналази сличност, нешто заједничко и важно. Насловница поеме „ГрадинаД”, коју је радио светски познати сликар Бранко Миљуш, Козарчанин, имају сличност са ношњом народа Масаи у Кенији”, објашњава Карина Брдар суштину мисије којој је сада у потпуности посвећена.