Преживљено се враћа као мора

ИНТЕРВЈУ
Анимирано-документарни филм „Валцер са Баширом” израелског документаристе, сценаристе и редитеља Арија Фолмана, иначе ретка филмска врста, био је најмоћнији политички исказ 61. Канског фестивала и свакако један од најбољих филмова произведених у 2008. години. Освојио је низ угледних међународних филмских награда и на дужи рок обележио етику ратног филма уопште, па је и то разлог што га не треба пропустити (на репертоару је и у нашим биоскопима).

Пошавши од личног погледа и сећања на израелски улазак у ратом захваћени Либан 1982. године, који је кулминирао масакром у избегличким камповима Сабра и Шатила, који Израелци нису починили, али су га толерисали и нису учинили ништа да би га спречили, Ари Фолман, осим снажне и потресне антиратне поруке, „Валцером са Баширом” даје и огромну моралну оптужбу држања и опхођења Израела у догађајима из тог периода. Сниман као непосредни документарац, па домаштан и допуњен за цртачким столом Давида Полонског и оживљен анимацијом Јонија Гудмана, „Валцер са Баширом” додатну снагу црпи из исповедне прозе и снова некадашњих војника – Фолмана и његових ратних другара, који за разлику од јунака многих легендарних холивудских ратних филмова, у овом рату нису упознали ни славу ни победу, већ су само отишли нигде, пуцали у ко зна кога, вратили се кући и покушали све да забораве. Али, заборава нема ни после 25 година. Проживљени догађаји враћају се ноћу као море, о чему у интервјуу за „Политику” сведочи и Ари Фолман.

„Валцер са Баширом” је веома смео експеримент у годинама већ малаксалом филмском жанру – биографском документарном филму. Уникатан и због употребе техника анимације у документарцу о немилом историјском догађају. Шта је овакву идеју иницирало?

Нисам на овакву идеју дошао преко ноћи, дуже време сам имао намеру да снимим анимирано-документарни филм и први експеримент у том правцу начинио сам у својој документарној телевизијској серији „Материјал од којег је сачињена љубав”. Свака епизода је почињала троминутном анимираном сценом представљања научника који говоре о „науци љубави”. Иако су то биле кратке форме, кроз њих сам се постепено уверио да би реализација дугометражног анимирано-документарног филма била сасвим могућа.

Чак и на тему крвавих догађаја у Сабри и Шатили?

Управо на ту тему, јер ме је она годинама уназад, тачније од када себе сматрам средовечним, све чешће прогањала. Желео сам да снимим документарни филм о догађајима у којима сам учествовао са 18 година, сада из позиције закопане меморије, али ме је помисао да бих то могао радити као класичан документарни филм чинила несрећним. На шта би личио такав филм? Средовечни мушкарац седи и прича о догађајима који су се десили пре 25 година, без архивских материјала који би ту његову причу истински поткрепљивали. Тако нешто би било прилично досадно и неуверљиво. Тада сам схватио да бих тако нешто једино могао да урадим кроз анимацију, са фантастичним цртежима. Рат је тако нестваран, а сећања толико варљива, да сам помислио да би било боље да кроз то путовање прођем захваљујући помоћи сјајних илустратора.

Да ли је овакав поступак на Вас имао и терапеутско дејство?

Сигурно да јесте. Пре снимања овог филма гледао сам своје фотографије када сам имао 18 и 19 година и када сам био у израелској војсци, и нисам се препознавао. Ако то и јесам био ја, био сам у неком другом животу. Сада када сам завршио филм „Валцер са Баширом”, када видим цртеже у њему, себи могу да кажем : „Да, то сам ја”. Сада смо тај осамнаестогодишњак и ја једна иста особа.

Радећи филм на овакав начин, покушали сте да нам кажете нешто и о непоузданости сећања?

Наравно, па размислите сами како бисте реконструисали сећања на нешто што се у вашем животу догодило пре 25 година, а како би различита била сећања чланова ваше породице или пријатеља на тај исти догађај. Када бисте питали 20 различитих људи о једном догађају добили бисте 20 различитих верзија. А није нужно да то буду сећања на неку трауму.

Сећања на боравак у Либану за Вас су трауматична?

Она су годинама била закопана, потиснута. Неуробиолог кога сам консултовао током снимања, објаснио је да што су сећања више потиснута, то ће она годинама после бити свежија, када се баријере сломе. Уколико меморија стално ради, постаће исцрпљена. Уколико једну причу годинама препричавате изнова, постаће обесмишљена и на крају готово неважна... Када сам почео процес писања сценарија о догађајима у тих неколико дана 1982. године, имао сам мутна сећања. Ништа тако кристално јасно. Једноставно, нисам имао све делиће на окупу. То ме је чинило веома депресивним. Онда сам се срео са људима које нисам видео 25 година и заједно смо покушали да прођемо кроз све што се тада догађало. Ти различити приступи, различита сећања, различите трауме и снови, повезали су нас са догађајима, на начин који сте видели у филму.

Управо због секвенци снова и фантазија у, заправо, ратном филму, неки филмски чистунци су били спремни да „Валцер са Баширом” дисквалификују као документарац?

Нисам у позицији да судим да ли је мој филм мање или више „чист” од било којег другог документарног филма. Не бих га мерио по скали мање или веће чистоте, већ по скали мање или веће слободе. Није било другог начина да се оваква прича исприча. Коришћење анимације омогућило ми је тоталну слободу да радим оно што сам желео. Све што сам могао да замислим, све што се догодило или што сам мислио да се догодило, све сам могао да ставим унутра.

Чак и Ваша лична искуства?

Читава прича је моје лично искуство. Причајући је прошао сам кроз спознају да постоје неки велики делови у мом животу који су потпуно нестали из мојих сећања. Током четири године рада на овом филму, прошао сам кроз највећи психолошки преокрет. Открио сам много тешких ствари у мојој прошлости, а у међувремену смо моја жена и ја на свет донели три клинца. Можда ћете се запитати да ли сам све ово радио због својих синова? Сасвим могуће, јер када буду одрасли и буду погледали овај филм, можда ће им помоћи да донесу правилне одлуке: да не учествују ни у једном рату, било чији да је.

Тако је публика и разумела Ваш филм, као антиратни, а какве су реакције биле у Израелу?

Сви већ 25 година знамо да је инвазија на Бејрут била грешка. Док год овај филм уједно значи и критику наше војске, неки људи ће вероватно бити љути. Међутим, мислим да су се многи сложили да сам рат представио на најреалистичнији и најбаналнији могући начин. Без гламура и славе. Надам се да су млади људи који су видели овај филм то добро разумели.

За сваки случај, одлучили сте се да филм завршите аутентичним снимком масакра у Сабри и Шатили?

Таква одлука је била свесна јер сам се прибојавао да би без овакве сцене гледаоци могли, по завршетку филма, да помисле како су гледали супер- кул анимирани филм, са дивним сликама и сјајном музиком. Да се тако нешто не би десило и да би ствар била сасвим јасна, желео сам 30-40 секунди стварних снимака који значе: све ово се заиста десило, људи су били масакрирани.