Живот и смрт Моме Капора

Момо Капор је један од најчитанијих писаца српске књижевности. Приповедач, сликар, новинар и боем.

Свака његова прича подсећа на блиску и људску причу из комшилука и многи су уживали у неким од његових најлепших цитата.

„Можда се срећа састоји у томе да на време престанемо са трком за срећом.”

„Сва су годишња доба пролазна, само је лето најпролазније. Једино је зима коначна, баш као и смрт.”

Када је Момчило Капор имао четири године, мајка му је спасила живот. За време бомбардовања Сарајева, априла 1941. године, Момина мајка Бојана је погинула, заштитивши телом четворогодишњег сина и тако га спасила сигурне смрти. Тог страшног сарајевског пролећа, у тој истој кући, од тих истих бомбардера погинуло је 40 невиних људи који су се ту затекли. Чак и маче које је мали Момо држао у рукама. У тој страшној трагедији Бог је за Мому имао други план. Једна мајка у Крајини спасила је од бомбе своју двомесечну бебу. Мајка је тешко рањена, а беба је остала жива и здрава. И за крајишку бебицу Бог је имао други план. Ко зна, можда ће се о њој тек читати.

Растао је мали Момо у Сарајеву, после страшног рата, уписао је гимназију, био веома даровит. Као гимназијалац почео је да се бави новинарством. Убрзо је већ био међу првим ТВ звездама. И креће његов велики успон. Принцеза Јелисавета била му је инспирација за роман. Радио је интервјуе са светским звездама. Направио је велики интервју са Ериком Џонг, која је написала и објавила планетарни књижевни бестселер „Страх од летења”.

Урадио је интервју са Пјером Карденом и америчким писцем Бернардом Маламудом, добитником Пулицерове награде, и Сол Белоуом, добитником Нобелове награде за књижевност. Момо је волео свет и свет је волео Мому. Корени су чудо, није први у његовој лози који је био поштован и славан. Потиче из угледне породице, у којој је деда познавао Пашића, а баба краљицу Наталију. Диван свет, неки други људи...

Момо је, мало се знало о томе, један од сценариста култног филма „Валтер брани Сарајево”. Завршио је ликовну академију, после које је углавном излагао у свету, највише у Њујорку, где је живео од продаје слика. У Женеви је његова изложба била проглашена културним догађајем године.

Мирослав Крлежа га је назвао „српски Чехов”. Роман „Фолиранти” донео му је велику славу. Поред тога, показао се као још већи фолирант од његових „фолираната”.

О чему се ради? Момо је био велики пријатељ са Небојшом Богуновићем, тадашњим шефом кабинета свемоћног Бранка Пешића, градоначелника Београда. Пожали се Небојши како нема стан. Небојша, збуњен, упита га: „Побогу, човече, где живиш?” Мома из прве: „У подруму.”

Небојша обавести Бранка Пешића. Он згранут каже Небојши: „Пошаљи мог заменика и нека види где велики Момо Капор живи.”

Долазе Небојша и заменик у стан где живи велики српски писац. Улазе код Моме у подрум. У само за ту прилику „изнајмљеном” подруму од пријатеља – сцене страве и ужаса, скучен простор, влага, на зиду слике Момине, на столу писаћа машина и текстови. Заменик је занемео. Да ли је могуће да један Момо Капор живи у подруму и то влажном? Адаптирани подрум је био савршена сценографија за комисију скупштине Београда.

Наравно, брзо је добио стан у центру Београда. И том приликом Момо се показао као већи фолирант од свих његових омиљених „фолираната”...

Радећи на књизи о животу и смрти, замолих Мому да ми да своје виђење живота и смрти. И ево шта је Момо забележио:

„Велики амерички писац Виљем Саројан је годину дана пре но што је напустио овај свет, оставио затворену коверту уреднику ’Њујорк тајмса’ са налогом да је отвори месец дана након његове смрти. Овај је то и учинио. На листу хартије је написано:

’Као и остали, знао сам да свако једанпут мора да умре,

али нисам веровао да ће се то догодити и мени.

Е, па, догодило се!

Виљем Саројан’

Толико људски страх од смрти много више осећају они који више могу да изгубе, него они који немају ништа или они други, што са смрћу другују читавог Живота.

’Мислио сам да се учим како живети’, пише Леонардо у својим свескама, ’а у ствари читавог живота сам учио како умрети...’

Од једног старог монаха на Хиландару научио сам да на том светом тлу, у сваком тренутку дана и ноћи, а нарочито у молитвама, постоје истовремено и живи и мртви и тако ми је постало јасно да сви они испуњавају све моје дане и ноћи.

Сликајући, ја непрестано разговарам са њима, а када описујем њихове животе, они оживљавају. Питам их за савете, молим да ми опросте што сам се понекад огрешио о њих, питам се шта би рекли за ово или оно, како би поступили.

За мене, наиме, нико од оних које сам познавао, волео или мрзео, од оних, дакле, који су ми наносили зло или добро није мртав. Сви они сачињавају мој живот, као да сам и сам направљен од њиховог ткања.

Вероватно, ако Бог да, нећу ни приметити када будем умро. Плашим се да тај одлазак код оних које сам поменуо, не буде исувише дуг и досадан, али све је то у Божјим рукама и није добро исувише размишљати о томе.”

Тако је живео, о животу и смрти говорио велики Момо Капор. Док гледам са Моминог малог трга иза храма децу која играју школице на прелепом Момином цртежу, размишљам како сам до јуче ја бацао камење, и примао каменице у животу од моје родне Далмације до мога вољеног Београда.

*Редитељ