Дилеме у вези с институтом помиловања у Србији

Акти помиловања председника Републике Србије у последњих неколико месеци изазивају одређене дилеме у вези с применом овог института у правном, али и политичком животу наше државе. 
У српском правном систему помиловање је уставна категорија, а регулисано је и Кривичним закоником, Закоником о кривичном поступку, као и посебним Законом о помиловању. Припада кругу овлашћења председника републике, које је у тесној вези с његовом основном уставном улогом изражавања државног јединства. Доноси се у форми одлуке, како је то и прописано Законом о председнику републике. Како је реч о уставном и кривичном институту, ово уставно право шефа државе разрађено је Кривичним закоником, Законом о помиловању и ЗКП. 
Кривичним закоником прописано је да се помиловањем поименично одређеном лицу даје ослобођење од кривичног гоњења (аболиција), потпуно или делимично ослобођење од извршења казне; замењује се изречена казна блажом казном или условном осудом; даје се рехабилитација; одређује краће трајање одређене правне последице осуде; укидају се поједине или све правне последице осуде. Законом о помиловању прави се разлика између аболиције (поступак може покренути само министар правде) и помиловања у ужем смислу (поступак покреће осуђено лице). Преко суда се молба осуђеног лица доставља Министарству правде, које га потом прослеђује са свим списима, својим мишљењем и мишљењем суда – председнику државе. У правној литератури истиче се да је шеф државе „слободан да самостално одлучи кога ће помиловати, без обзира на мишљење, како министарства правде, тако и сопствене комисије за помиловање у оквиру председништва”. 
Помиловање се не може опозвати, неоспориво је и ненападиво је. Одлука председника републике о помиловању чак не захтева ни сагласност помилованог лица, невезано о којој врсти помиловања је реч. Овлашћење председника републике у српском правном систему да даје помиловање јесте, такорећи, апсолутно. Уставног је карактера и законима не може бити смањено. 
У пракси правног, али и политичког живота у Србији, почев од успостављања вишепартијског политичког система 1990. године, председници су се служили овим својим уставним правом. Тако је 1993. године тадашњи председник Србије Слободан Милошевић помиловањем ослободио од даљег гоњења (дао аболицију) председника тада највеће опозиционе странке у Србији – СПО, Вука Драшковића и његову супругу Даницу, који су били ухапшени после јунских демонстрација опозиције у Београду. Председник Борис Тадић дао је 2011. године помиловање познатом глумцу Жарку Лаушевићу, који је био осуђен за убиство два лица и рањавање трећег у прекорачењу нужне одбране. Тада је одлука о помиловању дата на предлог Комисије за помиловање, а надлежни суд и Министарство правде дали су позитивно мишљење да се молба уважи. Комисија је тада навела да кривично дело за које се терети Лаушевић није извршио умишљајно, већ прекорачењем граница нужне одбране у стању емоционалне узбуђености изазване нападом на њега и његовог брата Бранимира Лаушевића, коме је том приликом био угрожен живот. Председник Републике Србије Томислав Николић аболирао је прослављеног фудбалера Драгана Џајића. (Сам Џајић се овој аболицији противио, јер је желео да на суду докаже своју невиност.) 
У САД су бројни примери давања помиловања, која су председници чинили током својих мандата. Тако је Џералд Форд (наследио председника Ричарда Никсона, пошто му је претходно био потпредседник), Никсона помиловао једном формом бланко помиловања „за све што је можда урадио током свог председничког мандата”. Уставним истраживачима није промакло ни то да се у САД наилази и на „купљено” помиловање, што је еклатантни пример злоупотребе овог института. (Жени која је велика средства уложила у финансирање Клинтонове библиотеке и председничке кампање Хилари, Клинтон је помиловао мужа.) 
Помиловање је појединачни акт политичке милости, која представља најважнији разлог употребе овог института. Грешке приликом судијског одлучивања у конкретним случајевима могуће су и у најбоље уређеним системима владавине права, па се помиловање јавља и као последњи коректив правичности и хуманости. Како то истиче професор Зоран Стојановић, помиловање је „сигурносни вентил за решавање проблема у ретким, атипичним случајевима, у којима примена кривичног права и кривичних санкција није оправдана и праведна и доноси више штете него користи”. Амнестијом и помиловањем обуставља се примена кривичног права, па из тог разлога ови институти не смеју бити широко коришћени, те се очекује њихова рестриктивност и свођење на изузетке, како се не би угрозила заштитна функција кривичног права. 
С обзиром на чињеницу да помиловање онемогућава примену кривичноправне норме, мора се поставити питање ко треба да буде овлашћен за његово давање и који је извор овлашћења за давање помиловања. Помиловање је као институт остало реликт прошлости у модерним правним државама. Оно је било овлашћење некад суверених владара, а данас је овлашћење шефа државе у претежно републиканском облику владавине. 
Непосредни избор од стране народа српског председника чини високо легитимисаним, што додатно пружа аргумент у прилог основаности његовог овлашћења на помиловање. Ситуација је другачија у парламентарним системима који имају шефа државе односно председника републике посредно изабраног у парламенту или проширеном парламентарном изборном телу. Ту је легитимитет тако изабраног председника свакако слабији од легитимитета парламента, а опет шефу државе у таквим системима дато је право на помиловање. 
Поводом дилема које су се појавиле у делу јавности у вези с помиловањима председника Вучића током политички бурне 2025. године, треба истаћи следеће. Прво, пракса давања помиловања у Србији постоји у континуитету без разлике које лице обавља дужност председника републике. Друго, актуелни шеф државе у свом првом мандату (2017–2022) и делу другог (2022–2024), дакле у периоду од седам година, није дао ниједно помиловање. (Поређења ради, бивши председник републике Борис Тадић је за седам година помиловао укупно 190 особа.) 
Вучићеви критичари оштро му замерају што је дао аболицију четворици младића којима се судило да су у Новом Саду крајем јануара 2025. студенткињи дислоцирали вилицу, те Милици Стојановић, која је (такође у јануару) аутомобилом на протесту у Новом Београду ударила студенткињу. У критикама се истиче да је председник пристрасан, јер је аболиција дата политичким истомишљеницима. Међутим, пренебрегавају се истина и чињенично стање, па се „заборавља” да је исти тај председник крајем јануара ове године донео тринаест одлука о помиловању којима се даје ослобођење од кривичног гоњења лица која су учествовала у блокадама факултета и саобраћајница. Ови случајеви давања аболиције учињени су такође на предлог Министарства правде и после достављања позитивног и једногласног мишљења Комисије за помиловање. Но, тим поводом критике су утихнуле, што показује необјективност, двоструке аршине и њихову политичку инструментализацију. 
У свим случајевима давања помиловања требало би препознати председников мотив да изрази државно јединство, што је његов основни уставни задатак. Коначно, никада не заборавимо опомињуће библијско питање: „Зар је твоје око зло, јер сам ја добар?”

*Ванредни професор Правног 
факултета Универзитета у Крагујевцу