Ко ће контролисати кризу

Сад, у овим временима види се ко смо и шта смо ми менаџери. Можда криза и не би била овако жестока да је било више менаџерског морала.

Кад неко на овакав начин говори о менаџерима у време глобалне финансијске и економске кризе коју су, по општим оценама, изазвали неодговорни и грамзиви менаџери са Волстрита, онда је или пристрастан или храбар. За аутора ових речи Слободана Вучићевића, председника управе словеначке компаније „Дрога Колинска” и председника Српске асоцијације менаџера, могло би се рећи да има обичај да „говори кад сви ћуте”. И управо та асоцијација на иницијативу Вучићевића, усред кризе менаџерског идентитета, покреће

акцију уздизања морала међу онима који управљају домаћим компанијама. А „Дрога Колинска”, чији је Вучићевић мањински акционар и председник управе, привлачи пажњу јавности као

компанија о коју се као добру „удавачу” отимају бројни купци у региону. Разлог за овај разговор јесте и то што је Вучићевић један од ретких пословних људи који без длаке на језику скенира политику српске владе која ствара оквир пословања.

О фирми „Дрога Колинска” колају приче да је у кризи, да је власници продају, да су заинтересовани неки српски купци. Шта је заиста тачно?

„Дрога Колинска” је врло успешна регионална компанија са одличним брендовима и са добром организацијом. Тржишно је позиционирана, са добром структуром, одличним менаџментом и са добром профитабилности. С обзиром на то да долази до све оштрије конкуренције на тржишту, до концентрације трговаца, до глобализације и самог тржишта, ми верујемо да будућност припада само најбољим брендовима и трговачким сопственим маркама. Због тога смо у оквиру пројекта „Фокус” одлучили да продамо одређен број наших робних марки, као што су пиринач „златно поље”, прашкови „регина”, зачини „маестро”, чај „1001 цвет”…То су све производи који су прилично мали по обиму, немају регионалну снагу на тржишту и немају задовољавајућу профитабилност. Другим речима, неко на тржишту то већ боље ради од нас и ако је тако, значи да немамо компаративну предност коју ако нисмо стекли до сада нећемо стећи ни у будућности. Боље је, дакле, да продамо те робне марке, односно да дезинвестирамо и та средства искористимо за улагање у наше фокус брендове. А то су кафа, где смо убедљиво најјачи у региону, затим „Соко Штарк”, „аргета” паштета која је премијум бренд, „кокта” и „донат”. Свесно смо смањили промет са 380 милиона евра на 340 милиона да бисмо „сутра” направили већи посао и профит са фокус брендовима.

Део новца од продаје слабијих брендова искористићемо да смањимо кредитно задужење, пре свега краткорочне кредите.

Је ли то проблем који оптерећује пословање компаније?

„Дрога Колинска” је сјајна фирма која нема проблема, али „Истрабенц” као „мајка компанија” и већински власник је због постојеће кризе у ситуацији да је кредитно значајно изложена. Пошто је „Истрабенц” пре свега инвестициони фонд, он је много инвестирао, али нигде није направљена велика грешка. Ко је, међутим, могао да претпостави да ће изгубити инвестирањем у такве бисере као што су „Меркатор” или „Петрол”. Све је указивало да су то добре инвестиције које ће се за неколико година исплатити. Међутим, те компаније су у последњих неколико месеци због финансијске кризе изгубиле од 50 до 70 одсто вредности. Стицај околности довео је до тога да „Истрабенц” продаје свој портфолио, па се тако може догодити да се и „Дрога Колинска” нађе на тржишту као најздравији и највреднији део његовог власништва. Да ли ће доћи до продаје, видећемо у следећих шест месеци. Тренутно је у току процена фирме коју смо ми наручили, али ће сваки потенцијални купац моћи да ангажује свог консултанта. А број потенцијалних купаца је фасцинантан, што није чудно јер се ради о одличној компанији.

Има ли шансе да фирма сама настави даље и покуша да преброди кризу?

То је једна од опција. Када је реч о управљању брендовима, „Дрога Колинска” је и за Словенију авангардна компанија. Тачно је да је глобална криза стигла и у наш регион, али корпоративни живот наших брендова тече даље. Мислим да ћемо као власници, а пре свега „Истрабенц”, извршити консолидацију на начин да „Дрога Колинска” остане са садашњом власничком структуром.

Пројекат „Фокус” је показао одличне резултате. Ове године сви наши кључни програми бележе раст и то кондитори 25 одсто, „аргета” 40 одсто, кафа 10 одсто, „кокта” 10 одсто. То је сјајан количински раст, а финансијски је и већи.

Може ли „Фокус” да буде добро решење и за српске компаније?

Како да не. За сваку која има „бућкуриш” од производа.

Како са позиције председника Управе једне регионалне компаније видите улогу споразума ЦЕФТА у слободној трговини у региону?

Ево примера из живота. Кад произведемо паштету „аргета” у фабрици у Сарајеву, она у Македонији кошта много мање него кад је извезем из фабрике у Изоли, дакле из ЕУ. То је се дешава захваљујући ЦЕФТА, која омогућава бесцаринску и слободну трговину у нашем региону, насупрот трговини са ЕУ која подразумева плаћање царине.

Али, сад је проблем, додуше једино за Србију, што је увела једнострану примену Споразума о стабилизацији и придруживању, где ми више немамо те погодности. ССП на неки начин неутралише предности и на

неки начин обесмисли и ЦЕФТУ. Зато мислим да је ССП прерано уведен, поготово што је његова примена једнострана са наше стране. Да ли је било лобирања увозника аутомобила, не знам. На тој једностраној примени Србија ће по основу укидања царина изгубити 300 милиона евра, односно 24 милијарде динара. Тачно је да ће то нашу економију натерати да буде конкурентнија и то је добра страна. Али, усред светске економске кризе, када свака земља покушава да заштити своју привреду и производњу, сматрам да је неодговорна одлука широм отворити врата неконтролисаном увозу. Мислим да се у погрешно време смањује царина на „мерцедесе”. И трапаво се, на пример, народу у исто време повећава акциза на кафу. И сад недостаје нам пара у буџету, држава нагази по кафи и повећа акцизу. А акциза у Црној Гори је нула и онда ће људи још више да шверцују сирову кафу из Црне Горе, што може чак да смањи прилив новца у буџет, јер неплаћање акцизе шверцом значи избегавање и ПДВ-а.

Трапаво кројење буџета, једнострана примена ССП-а и продаја НИС-а су сувише велике грешке владе у сувише кратком временском периоду, да би привредници могли да буду спокојни и за новогодишње празнике, а камоли у 2009. години. Имам, наравно у виду глобалну економску кризу која нас је захватила и на коју немамо одговор.

Да ли је тачна теза да смо мала земља са малим учешћем у међународној подели рада и да ће зато бити мали утицај глобалне кризе на нас?

Мислим да ће бити обрнуто. Имамо малу привилегију да мало касније, кроз четири-пет месеци, осетимо праве последице кризе. Јер, кад сви буду вратили краткорочне кредите, ако не дођу до нових средстава, привредници ће доћи у велике проблеме. Обавезе се повећавају из месеца у месец и ликвидност ће падати, у марту-априлу нама ће бити најтеже. Тада ће се јасно видети „крвна слика” компанија. Али, није само проблем произвести, већ што то неко мора и да купи. Погрешно је позивати само потрошаче на штедњу, јер за кога ће наши радници да производе. Зато се слажем да највеће уштеде могу да се направе на смањењу јавне потрошње. Али, то неко у држави треба да спроведе и да да одговор на питање како да нам буде лакши живот са кризом, ако већ не можемо да је избегнемо. Имам, међутим, утисак да нам генерално недостаје и знања и ауторитет који ће да каже шта треба да се уради.

Где фали ауторитет?

И на највишем нивоу.

Политичком?

Не само политичком него на нивоу елите, рецимо економске. Нама је важно да знамо под чијом палицом ће криза бити контролисана. Због недостатка кредибилитета и неповерења у власт, да ли заиста зна шта јој је радити, ми привредници у своје планове урачунавамо и веће трошкове и резервишемо вишу инфлацију него што би требало. То му дође као својеврсна инстинктивна процена кредитног рејтинга земље у којој радимо.

У тој кризи Ви промовишете идеју менаџерске етике у друштву које свакодневно деградира сваку врсту морала?

То је вечна тема. Можда ова криза и не би била овако жестока да је било више етике. Сада се, наиме, показало ко је ко. Примере „Пармалата” и „Енрона”, који су били весници кризе и указивали на неетичност и шта може да се деси, нико није схватио озбиљно. Све су то примери лошег корпоративног управљања, што је ништа друго до непоштење и неетичност.

У друштву оптерећеном предрасудом „једнаких стомака” постоји отпор према људима који могу годишње да зараде милион евра?

Да, поготово када видите шта се ради чак и у Америци. Тамо људи који су имали баснословне милионске плате сада хоће да раде за један долар, а имају „путера на глави” колико хоћеш.

Нисам противник високих плата, међутим треба да постоји критеријум за мерење успешности менаџера, на пример: колико суштински менаџер доприноси развоју компаније или колико прави профита.

Треба ли Србија као сиромашно друштво да негује менаџере?

То је кључ нашег успеха. Добри менаџери су круна националног богатства. Рецимо, Светски економски форум каже да су елементарни стубови једне земље пољопривреда, школство, енергетика, технологија… Али на врху пирамиде је знање. Бестежинска економија.