Жене у униформи "Кобри"

Као девојчица Наташа Јовановић (34) била је сигурна да ће када порасте бити – професионални војник. Њена неуобичајена радна биографија почела је да се исписује пре дванаест година, када је одлучна млада удовица, водећи трогодишњу кћерку Кристину за руку, приступила војсци као војник по уговору. Каријеру је започела као везиста у корпусу специјалних јединица, након курса криптозаштите постала је командир одељења – водник, а затим се активирала као професионални подофицир. Била је и прва жена икад запослена у „Кобрама”, а тренутно има чин старијег водника.

– У војсци не треба гледати ко је мушко а ко женско, већ како ко ради свој посао. Ишла сам и на терен, на обуку у преживљавању, верала се, бацала нож, импровизовала купатила од шаторских крила, као и све моје колеге, а ако бих завршила вишу школу или факултет, могла бих да будем и официр. Мислим да је реално да у будућности међу српским генералима буде и припадница лепшег пола – изричита је Наташа.

Она објашњава да свега око један одсто жена може у потпуности да парира мушкој физичкој снази, па се зато, примера ради, мало војника лепшег пола бави борилачким вештинама.

– Ипак – додаје Наташа кроз смех – постоји једна област у којој је женски мозак, „због боље организованости”, супериорнији, а то је војнообавештајна и војнобезбедносна служба.

Према речима генерала Петра Радојчића, начелника Управе за људске ресурсе Генералштаба Војске Србије, с којим смо разговарали о могућностима запошљавања жена у војсци, конкурс за 2.300 професионалних војника расписан је половином октобра, трајаће до попуне упражњених радних места, а званичници српске армије позивају девојке да се пријаве. Њихов број конкурсом није лимитиран.

У погледу ангажовања жена у војсци, богато искуство имају САД, Канада, Израел, Холандија, Финска, Аустрија и друге, пре свега западноевропске земље. Заступљеност жена у војсци креће се од шест и 6,5 одсто у Шпанији и Португалији, до 14 одсто, колико их је у оружаним снагама САД. У саставу армије нама суседне Мађарске налази се око 10 одсто жена.

– Оптималан постотак жена војника у нашој земљи био би од шест до осам, а сада је он знатно мањи и износи око један одсто – став је генерала Радојчића.

Међу Србима који су војску изабрали за животни позив само су 172 жене (11 официра, 27 подофицира и 134 професионална војника лепшег пола). Закључно са 26. децембром, поднето је 3.185 молби за пријем у војну службу, од чега је 465 (14,6 одсто) исписано женском руком, што је добар сигнал, према речима нашег саговорника. Конкурсом се и девојкама нуде бројне специјалности: од послужилаца телекомуникационих средстава, радарских и ракетних система,метеоролога, стрелаца у пешадији, војних полицајаца, до логистичких војноевиденционих специјалности – болничара, кувара, месара, фризера, кројача и других.

– Треба имати у виду да постоје одређена ограничења у погледу дужности које жене могу обављати, али не и у погледу могућности за напредовање у служби. То је, пре свега, због конституције, физичких могућности и захтева које постављају одређени послови у војсци, посебно у оклопним јединицама и инжињерији – објашњава генерал Петар Радојчић.

– У Центру за усавршавање кадрова АБХО у Крушевцу имамо најбоље услове за смештај 60 девојака. Радимо на томе да такве услове створимо и у осталим саставима. Иначе, осим ако другачије не изаберу, девојке током службе не спавају у касарнама – рекао је генерал Радојчић.

Користимо искуства стечена у ЈНА од 1983. до 1985. године, током експерименталне фазе добровољне војничке обуке жена и обуке у школи за резервне официре. И тада је било логистичких проблема.Требало се суочити с различитим стандардима за униформу и веш, обезбеђењем адекватних санитарних услова и посебних објеката за боравак...

Плата која до краја 2010. може износити и једну и по зараду запосленог у привреди, могућност бесплатног смештаја и хране, стаж осигурања са увећаним трајањем и могућност напредовања свакако спадају у јаке мотиве за будуће војнике.

После три године проведене у својству професионалног војника, ако имају најмање средњи степен стручне спреме, ако су здраве и способне, а имају мотив, завршавају курсеве, после чега могу да постану подофицири, прво на одређено, а онда и на неодређено време.