Насиље и инвестиције

Замислите човека који је победио на једној ведрој, наизглед безазленој манифестацији – Гулашијади и пасуљијади у Тополи. Само неколико сати касније, док је с пријатељима и познаницима наздрављао својој малој победи свакодневице, његов живот је након непланираног физичког обрачуна изазваног током славља заувек угашен. Међу онима с којима је делио осмех тог дана био је и онај ко му га је заувек одузео. Колико туге стане у ту једну страшну реченицу? Живот прекинут у пуној снази, у 46. години.

Наизглед усамљена трагедија заправо је део шире слике. Прошле недеље читали смо и о сину који је подигао руку на своје родитеље. Од почетка године сведоци смо сличних наслова превише пута. Шта ли у тим тренуцима осећају жене и деца који већ живе иза затворених врата обележених насиљем? Када виде да су овакве приче постале хроника наше свакодневице – да ли њихова нада још више копни, да ли страх постаје неподношљив, а поверење у помоћ заувек нестаје?

Насиље више није нешто што се догађа „тамо негде”. Ту је. Оно улази у наше домове, пријатељства, бракове, у саме темеље заједнице. Као разливено уље, клизи у пукотине и оставља мрље које се не могу избрисати. Они који га шире добро знају шта чине. А кад се једном пређе граница, простора за дијалог више нема – ни у породици, ни међу пријатељима, ни међу партнерима, па ни у политици. Да ли смо већ стигли до те тачке?

Док насиље расте, друштво посрће, а привреда нам се урушава пред очима. Јесен дочекује објективно уморна и исцрпљена: мали предузетници на прекретници, радници у страху од отказа, цене услед такве кризе скачу, а будућност постаје неизвесна и магловита. Један произвођач хране рекао ми је да је само због блокада последњих месеци изгубио 40.000 евра. За њега је то живот – кров над главом и хлеб за породицу. Отпуштања су неминовна, а многи попут њега ће тихо, без буке, спустити ролетне и нестати.

Сећам се пре пар недеља разговора с представником једне амбасаде који ми је препричавао разговор у којем је охрабривао инвеститора да не одустане од улагања од 15 милиона евра у једну рубну општину у Србији. Пет стотина нових радних места – ентузијазам му је сијао у очима, у мојим задовољство. Његова држава је већ добро познат и цењен инвеститор код нас. Данас, после сцена насиља, питам се: да ли је тај ентузијазам опстао?

Образовање такође потреса криза. Почетком јула чули смо да је 150 студената напустило Универзитет у Новом Саду. Један синдикат који окупља запослене у гимназијама већ сад прети бурном јесени у школама. Родитељи, поново искључени из процеса, збуњени, информације очекују из медија. Док државне школе посрћу, приватне расту – продајући сигурност као робу. Родитељи плаћају, не из луксуза, већ из очаја да својој деци обезбеде ред и мир. Потражња је толика да су капацитети могли бити и двоструко већи – кажу приватници.

А шта је у центру политичке пажње? Превремени избори које опозиција покушава да изазове кроз сталне тензије и недвосмислен позив на насиље. Намерно кажем опозиција, а не студенти. Студентски захтеви којима је започела ова агонија на улицама Србије одавно су заборављени, а ни један од њих није био расписивање избора. Он је од самог старта долазио искључиво из редова опозиције и, иако начелно одбијан чак и јавним ограђивањем, данас је успешно инфилтриран као једини. Иако се избори очекују већ крајем 2026. или почетком 2027. године, нестрпљење је огромно и већ данас се као убрзање тог процеса нудe дестабилизација, насиље и увлачење деце у политичке обрачуне. Ако је победа оних који их траже извесна, зашто онда толико жртава? Зашто толика журба? Зашто, ако је све готово? Можда зато што победа није извесна, толико да чак и најпесимистичнија истраживања то показују.

Превремени избори изазвани насиљем нису израз поверења народа – већ замка. Онај ко изгуби, рећи ће да је покраден. И тако, укруг. Орући туђе њиве, заборављамо да имамо своје, запарложене. Орање туђе њиве – израз који сам позајмила од једног старог пријатеља, све чешће ми одзвања у мислима. Јесмо ли као друштво одавно престали да обрађујемо сопствене?

Можда грешим. Али док гледам у ретровизор, питам се: коме заиста одговара нестабилност у највећој и најутицајнијој земљи Балкана, земљи која је до пре неколико месеци бележила највећи привредни раст? Нама сигурно не. Нама је доста тога да на свакој раскрсници историје бирамо путеве који нас поново воде укруг.

Насиље може да нас замори, криза да нас саплете, али верујем да Србија није заборавила да бира светлију страну пута. Будућност не станује у хаосу ни поделама, већ у жељи обичних људи да живе мирно, поштено и заједно. Кад се вратимо себи, вратићемо се и земљи – миру, стабилности и институцијама. Да сејемо наду, а не раздор.

*Министарка без портфеља задужена за родну равноправност, борбу против насиља над женама и економско и политичко оснаживање жена