За студенте укупно 193 слободна места

У академској 2025/2026. години, на основу одлуке Владе Србије о буџетским квотама, на 31 факултету Београдског универзитета планирано је 261 место за студенте који се уписују у прву годину студија по афирмативним мерама – по 87 места за студенте са инвалидитетом, за припаднике ромске националне мањине и за српске држављане који су средњу школу или део средњошколског образовања завршили у иностранству.

Како је саопштио Универзитет у Београду, у првом уписном року по програму афирмативних мера уписанa су 72 студента са посебним потребама и средњошколца ромске националности, а за други рок остало је 55 неподељених индекса за кандидате ромске националности, 51 за особе са инвалидитетом и 87 места за српске држављане из иностранства.

Коментаришући податак о броју уписаних студената са инвалидитетом по програму афирмативних мера, извршни директор Академске инклузивне асоцијације Милан Јанковић користи метафору о „зрну песка у Сахари” и подсећа да закон предвиђа да сваки државни факултет један одсто буџетских места мора да одвоји за студенте са хендикепом.

Међутим, он истовремено истиче да у реалности тек 0,6 одсто студената са хендикепом добије индекс преко програма афирмативних мера и додаје да нема на свим факултетима места за ове студенте.

„Бројни су разлози због којих је веома мало студената са хендикепом у факултетским клупама. По неком неписаном правилу, сви факултети који на прву годину студија уписују до педесет студената немају буџетских квота за студенте са хендикепом, а за велики број високошколских установа ови академци немају интересовање. Осим тога, велики број средњошколаца са инвалидитетом није информисан да има право на афирмативне мере уписа на основу хендикепа. Један број њих упише се без декларисања свог статуса, а други добију индекс, али не и место на буџету. По правилу, највеће интересовање особа са инвалидитетом постоји за Филозофски факултет, где је и највећи број квота, Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, Факултет политичких наука, а велико интересовање постоји и за Вишу медицинску школу у Земуну, која има три буџетска места за студенте са хендикепом, за која увек конкурише барем три пута више средњошколаца.

На Правном факултету обично буде једнак број места и кандидата, за Економски је нешто мање интересовање, док за Природно-математички факултет има квота, али готово да нема кандидата. Посебан проблем представља Универзитет уметности, који уписује изузетно мали број студената за све смерове, па на њему готово да нема студената са хендикепом. Ове године имали смо непријатну ситуацију са једним од уметничких факултета, где студенткињи нису дали индекс на жељеном, већ на другом смеру, а потом су приликом објављивања ранг-листе написали да је она уписана на основу афирмативних мера уписа – овај податак не сме бити јавно доступан, како би се спречила дискриминација особе са инвалидитетом током студија. Резимеа ради, било би много праведније када би број квота на универзитету био праведније распоређен”, истиче наш саговорник.

Он подсећа да сви средњошколци са хендикепом који желе да буду уписани преко програма афирмативних мера на Београдски универзитет морају имати потврду Канцеларије за студенте са инвалидитетом, која се налази у оквиру Универзитета у Београду, и која се подноси приликом уписа са осталом документацијом. За све остале високошколске установе у нашој земљи помоћ пружа Академска инклузивна асоцијација.

Ненад Владисављев, председник Удружења ромских студената, које постоји од 2000. године, оцењује да је држава урадила све што је у њеној моћи када су у питању афирмативне мере за упис ромских академаца на високошколске установе, али изостаје шира подршка њиховом студирању.

„Ми сматрамо да су афирмативне и све остале мере које се односе на упис ромских ђака на факултете добре, али разлози због којих се последњих година број ромских академаца смањио је тај што су укинуте стипендије. Наиме, у оквиру Декаде инклузије Рома, која је трајала од 2005. до 2015. године, велики број (не)владиних организација давао је стипендије ромским академцима, јер студирање кошта чак и кад сте на буџету и успели сте да добијете место у студентском дому – универзитетски уџбеници су скупи, а ако студирате у другом граду потребан вам је новац за животне трошкове. У прилог томе говори и статистика – од када је Ромски образовни фонд у академској 2018/2019. години укинуо стипендије за ромске студенте, њихов број опао је за око 40 одсто”, закључује Ненад Владисављев, додајући да највеће интересовање ромских студената влада за студије медицине, права и техничких наука.

Ален Спасоли, који је по образовању мастер психолог и још увек помаже рад Удружења ромских студената, истиче да лично не познаје ниједну особу ромске националности која је завршила факултет уз помоћ афирмативних мера.

„Ја сам уписао средњу школу уз помоћ афирмативних мера, али сам факултет уписао и завршио о свом трошку, односно уз помоћ родитеља. Нажалост, на тржишту рада не постоји потреба за мојом професијом, а на бироу је највише послова за особе са средњом стручном спремом, као што су кувари или конобари, па још увек не радим у струци. И моја сестра је покушала да упише средњу медицинску школу преко афирмативних мера, али у томе није успела”, закључује Ален Спасоли.