Између две прославе Божића

Између смо две прославе рођења Исуса из Назарета, једне по новом, грегоријанском календару, по којем иначе рачунамо проток времена у свету, и друге, по старом, јулијанском календару. Обе прославе обележавају исти, парадоксалан догађај, рођење Бога у човеку, рођење оца у сину; речено језиком филозофије, посреди је појава ноумена, тј. иманенција трансцендентног, односно конкретизација апсолута. У том смислу, реч је о метафизичком заснивању времена, чији је смисао у ономе што долази после времена, а претходило је времену. Зачеће девице Марије божанским зраком, рођење, учење, смрт и ускрснуће њеног сина – чудесна је фабула коју једни тумаче као алегорију, други у њу верују упркос њеном апсурдном бићу, а трећи је сматрају разорном за историју.

Једно од кључних питања која постављају не само атеисти и агностици, него и поједини теолози, јесте у којој мери хришћанство током своје двомиленијумске историје изражава смисао Христовог учења, односно у којој мери га изневерава. О томе су изврсно писали Кјеркегор, Унамуно и Берђајев.

Неколико деценија пре него што ће се романтични нихилиста Ниче гневити на Христа, религиозни Кјеркегор, у „Страху и дрхтању“, пише како после Христа на Земљи није живео ни један једини хришћанин. Филозоф то објашњава овако. Све цркве и сви хришћани Христову мисао не схватају дословно, него условно. Кад Христос каже да ономе ко те је ударио по једном образу окренеш и други, или, да ономе ко ти је узео капут даш и кошуљу, онда то не значи ништа друго до управо то – тврди Кјеркегор и поставља реторичко питање да ли, можда, на такав начин поступа и да ли такво што проповеда иједна црква, и да ли иједан свештеник својим животом даје такав христолик пример.

Мигел де Унамуно, у књизи „Агонија хришћанства“, објашњава да је црква „нужно овоземаљска ствар“, упркос томе што је Исус проповедао како царство његово није од овог света. Постоји, дакле, разлика између Христа, с једне стране, и црквене доктрине и световне њене праксе, с друге.

Берђајев – који је више пута истицао генијалност Фојербаховог атеистичког списа „Суштина хришћанства“ – од једних проглашаван мрачњаком, од других јеретиком, у обимном свом опусу завештао је неколико доиста оригиналних и недогматских теолошких мисли. У делу „О човековом позвању“ он пише да, уколико би постојао пакао, у њему би, онда, прво морала да гори идеја пакла. Та религиозна мисао супротна је црквеном учењу. Онај праведник који очекује да ће грешници горети у вечним мукама пакла није моралан јер ужива у мукама другог – објашњава руски филозоф. Попут Кјеркегора, и Берђајев се овде ослања на изворну Христову тешко разумљиву и још теже прихватљиву мисао да треба љубити непријатеље своје, јер никаквог подвига нема у љубави према пријатељима.

Размишљања руског филозофа о паклу, као и његово тумачење Светог тројства као „симболике духовног искуства“, нашла су свој одраз и у појединим проповедима папе Војтиле о рају, паклу и чистилишту као духовним категоријама. У јавним обраћањима, у три среде у лето године 1999, папа Јован Павле II је, између осталог, рекао: „Рај није ни апстракција ни физичко место на небу, него живи лични однос са Светим тројством“ (21. јул); „Пакао је последња последица самог греха... стање оних који су се слободном својом вољом и потпуно одвојили од Бога, извора живота и радости“ (28. јул); „Појам чистилишта не указује на место, него на стање егзистенције“ (4. август). Иза ових папиних размишљања, јасно је да се и високи представници земаљске моћи цркве покаткад питају о суштинским проблемима хришћанске теологије и да сами повремено мисле недогматично.

А да су и свеци морени сумњама, сведочи књига писама Мајке Терезе „Дођи, буди ми светло“, објављена 2002, у години када је и одлучено да њена ауторка, добитница Нобелове награде за мир, буде проглашена светицом. Између осталог, Тереза Калкутска пише и ово: „Мој осмех је велика маска која скрива бројне патње (...) Осећам да ме Бог не жели, да Бог није Бог и да он уистину не постоји (...) Нема вере, нема љубави, нема ентузијазма. Спасавање људских душа не представља ми ништа, као ни рај“. Ове снажне речи извештавају о потресној духовној егзистенцији једне милосрдне и пожртвоване жене. Кад су већали о њеној светости, ватикански достојанственици су пред собом имали дневник и приватна писма Мајке Терезе, али су закључили, водећи се можда и сопственим духовним искуством, да без сумње нема вере.

Без слободног мишљења, не може се назрети ни епохални значај Христове појаве, ни величина његовог губитка у догматици.