„Пасоши мира“ Пере Стефановића

Крагујевац – Пера Стефановић из „Школе мира“! – очас ће вас „скратити“ сваки Крагујевчанин, чак и онај ко га лично не познаје, кад осети да сте причу о професору Петру Стефановићу и његовој невладиној организацији почели „од Кулина бана“. Једно без другог, једноставно, не иде, а поменутог одговора се држе и они који рад машинског инжењера Стефановића не познају довољно.

Ово, међутим, није прича само о њему, већ и образовном систему у Србији, који се, према мишљењу нашег саговорника, и после сијасет реформи тек незнатно променио у корист ђака. Професор Стефановић, који је за средњошколском катедром провео пуне три деценије, сматра да је наш образовни систем и данас „троми организам“, те да деци, поготово оној из сеоских средина, не пружа праву шансу.– Тај троми организам, како некад тако и данас, тешко прихвата иновације и деци не пружа могућност да покажу шта знају. Поготово оној из сеоских школа, која у град долазе потпуно неприпремљена за живот. Као дугогодишњи професор, уочио сам све мане, али систем нисам могао да мењам „изнутра“. Зато сам напустио професорски занат и основао „Школу мира“, која се пуних 20 година бави неформалним образовањем средњошколаца и студената, односно младих до 30 година – каже Стефановић на почетку разговора за „Политику“.

„Школа мира“ је почела са радом 1988. године. У то време била је једна од ретких невладиних организација у Србији и првих неколико година одржавала се захваљујући спонзорима, које је професор Стефановић лично познавао. Касније је ушла у систем финансирања домаћих и међународних организација, а сам настанак „Школе“ везан је управо за „Политику“, у којој је 1988. објављен конкурс УН на тему „Имамо ли права на будућност“.– Претпостављао сам да ће велики број радова бити из области књижевности и ликовне културе, па сам одлучио да урадим нешто потпуно другачије. Под геслом „један пасош за један свет“, заједно са својим ученицима из Техничке школе, на конкурс сам послао „пасош мира“. Тај наш пројекат је добио прву награду, коју нам је уручио лично генерални секретар УН Перез де Куељар. Њему смо, заузврат, поклонила „пасош мира“ са редним бројем један.

Присећајући се на какве је све проблеме наилазио током свог рада, професор Стефановић каже да му је дуго требало да савлада препреке које је пред њега постављао, како каже, један „упарложени систем“. – „Пасош мира“ смо уручили Бобу Гелдофу, добитници Нобелове награде за мир Џуди Вилијамс, грчкој хуманитарки Кирјаки Панајотиди и другим признатим јавним личностима. С друге стране, на вратима наших институција често ме је дочекивао мрзовољни портир, без чијег одобрења нисам могао да стигнем ни до трећеразредног чиновника. Требало је да прође готово 20 година па да надлежни схвате да и мимо институција постоје идеје вредне поштовања – вели професор Стефановић.

После педесетак реализованих пројеката, кроз које је прошло 12.500 средњошколаца и студената, „Школа мира“ је, ипак, успела да пробије институционалне баријере.– Одлуком Министарства омладине и спорта 2007. ангажовани смо на изради Националне стратегије за младе. За разлику од стандардних планова и програма, који су засновани на меморисању често непотребних чињеница, у нашој школи ђаци и студенти усвајају конкретне вештине које им омогућавају да што пре дођу до посла. Учимо их како да стекну самопоуздање, да у себи препознају оно што најбоље умеју да раде и да се послодавцима представе у правом светлу – вели професор Стефановић.

Кроз „Школу мира“ су прошле многе данас познате личности, попут певачице Јелене Томашевић и бившег фудбалског репрезентативца и капитена грчког „Олимпијакоса“ Предрага Ђорђевића. Важан сегмент рада ове невладине организације јесте и повезивање наших средњошколаца и студената са вршњацима из иностранства, па тако „Школа мира“ данас има одељења у Берлину, Атини, Питештију, Тронхајму и другим европским градовима.