Колективни идентитет: негативац

Специјално за „Политику“
Мелбурн – „Пореклом сам Србин, рођен сам у Србији, уметник сам. Шта још?”

Из овог питања изродила се представа која је крајем прошле године приказана у оквиру пратећих програма на два међународна фестивала, у Бризбејну и Мелбурну. Позиви за учешће су уследили после сјајних приказа у мелбурншкој штампи и есеја који је на свом блогу објавила један од водећих позоришних критичара у Аустралији, Алисон Крогон. Представа носи назив „Villanus”, што је кованица од енглеске речи за „негативац”. У њој игра једна једина личност, Влад Милић.

Влад је, наравно, скраћеница којом Владимира зове цело његово друштво и којим се потписује на позоришним плакатима. У енглеском језику не постоји ни слово „ћ”, али питање идентитета је много шире и намеће се свим људима који одударају од норме, а посебно онима који се нађу на мети политике и медија. За савремене уметнике и филозофе, свесне колико је нетачна тврдња да је човек целовита личност, или добар или зао, то је стари проблем. Владу је, међутим, заинтересовало нешто друго: како јавно мнење утиче на појединца и на доживљај личног идентитета. У потрази за одговором пошао је путем који следе многи уметници млађе генерације на овим просторима – од непосредног искуства и искуства наталоженог у сећању. А оно га је враћало у време привредног опоравка Аустралије '90-их.

„Тих година, аустралијски медији су често приказивали уметнике као лењивце, као некога ко троши новац пореских обвезника на глупости. На крају сам морао да се упитам: Ја нисам зао. Зашто ми се нон-стоп приписују негативне особине?”

Када је питање почео да транспонује у сценско дело, Влада је имао 24 године, диплому из извођачких уметности стечену на Монаш универзитету и награду позоришта Молтхаус за драму „Крај грађанског сутона” („The End of Civil Twilight 2003”). Молтхаус истражује нове могућности тоталног театра, а конкурс је био отворен за студенте позоришних одсека на свих шест унвиерзитета у Мелбурну и завршио се фестивалом на ком су приказани награђени текстови.

Влада је сам режирао свој. Питање порекла се већ тада било наметнуло као тема. Новине су и даље биле пуне натписа о „Косоварима”, Босанцима и Хрватима који су, под притиском српске војске, морали да напусте домове, а Влада је пред очима имао своју баку и деку из Жегара, крај Книна. „Пожелео сам да се надовежем на причу из медија како бих показао, кроз доживљаје Срба који су и сами расељени током рата, да је то универзално искуство,” каже он мирно и ненаметљиво.

Из те почетне инспирације израсла је нека врста епистоларног, носталгичног дела посвећеног овом старом брачном пару који је преминуо у туђини, убрзо по изгнанству.

Из писама су говориле кокоши, људи су хватали налет ветра и уз његову помоћ узлетали у висине, било је и змајева и песама, било је и мртвих тела из којих је цурио бензин. Магични реализам под утицајем Кустурице и Маркеса је био начин да се уздрма већински поглед на свет и да се, поетским средствима, публика подсети на новија сазнања о природи настанка свих ствари на овоме свету – под десјтвом многобројних сила, које су и саме промењиве.

„Villanus”, премијерно изведен у другој половини 2007. године, предочава публици методе којима се образује већински поглед на свет. Мада за пример узима глумца српског порекла, ова представа поставља суштинско питање: зашто су друштву (сваком, не неком посебном) увек потребни неваљалци. То, међутим, није комад о власти, нити о конкретном систему вредности, већ о утицају језика на формирање свести. И аутор није више само Влада.

Коаутор драмског текста је Рис Аутери, такође бивши студент Монаш универзитета који у позоришту види рефлексију политизованог друштва. За дипломски рад Рис је режирао драму базирану на причи Урсуле Легвин, „У правцу Омеласа” („Towards Omelas”), утопијског града у ком човек може да нађе срећу под условом да једно дете буде стално затворено у подруму, у условима који му тек дозвољавају да преживи. Оно што је Риса тада занимало је било како ће публика реаговати уколико се постави у центар збивања, тако да се глумци крећу око ње а не испред ње, како ће реаговати делови публике када их раздвоји завеса, под игром светла.

Рис је, као и Влада, глумац, редитељ, писац и драматург. Обојица умеју да раде све што од њих захтева независно позориште. Трупа „Добродошао странче”, коју су оформили у међувремену, тражила је да се поставе и испред и иза завесе. Тако су 2004. године сарађивали на комаду Мартина Кримпа „Насртаји на њен живот” („Attempts on Her Life”), који су режирала друга два члана трупе, Лорин Барнс и Хари МекДонел. То је комад без ликова, све реплике почињу цртицом што значи да се не зна ко их изговара; нејасно је и да ли је лик о ком сви говоре жена или ауто. При том, текст је изразито поетски, пун ритмичког понављања. Почетком ове године Влада и Рис су сарађивали на још једном Кримповом тексту, „Савет Ирачанкама”, који су извели у комбинацији са драмом Керол Черчил „То је столица”.

„Villanus” је, међутим, дело са којим су се пробили у врх. Алисон Крогон их издваја из „навале младих независних позиришних трупа у Мелбурну, које су трагалаштво усмериле у правцу неке врсте 'позоришне старинарнице'” и асоцира на све оно што је појединцима сувишно. „Villanus” почиње одломком из Краља Лира, цитира Брехта, цитира медије, али сценске слике су оно што се урезује у памћење. Прасе облепљено лепљивом траком и Влада који се постепено њоме обмотава, све дотле док не почне да личи на мумију, тако сличну том живинчету, је сцена која се не заборавља лако.