Kolektivni identitet: negativac

Specijalno za „Politiku“
Melburn – „Poreklom sam Srbin, rođen sam u Srbiji, umetnik sam. Šta još?”

Iz ovog pitanja izrodila se predstava koja je krajem prošle godine prikazana u okviru pratećih programa na dva međunarodna festivala, u Brizbejnu i Melburnu. Pozivi za učešće su usledili posle sjajnih prikaza u melburnškoj štampi i eseja koji je na svom blogu objavila jedan od vodećih pozorišnih kritičara u Australiji, Alison Krogon. Predstava nosi naziv „Villanus”, što je kovanica od engleske reči za „negativac”. U njoj igra jedna jedina ličnost, Vlad Milić.

Vlad je, naravno, skraćenica kojom Vladimira zove celo njegovo društvo i kojim se potpisuje na pozorišnim plakatima. U engleskom jeziku ne postoji ni slovo „ć”, ali pitanje identiteta je mnogo šire i nameće se svim ljudima koji odudaraju od norme, a posebno onima koji se nađu na meti politike i medija. Za savremene umetnike i filozofe, svesne koliko je netačna tvrdnja da je čovek celovita ličnost, ili dobar ili zao, to je stari problem. Vladu je, međutim, zainteresovalo nešto drugo: kako javno mnenje utiče na pojedinca i na doživljaj ličnog identiteta. U potrazi za odgovorom pošao je putem koji slede mnogi umetnici mlađe generacije na ovim prostorima – od neposrednog iskustva i iskustva nataloženog u sećanju. A ono ga je vraćalo u vreme privrednog oporavka Australije '90-ih.

„Tih godina, australijski mediji su često prikazivali umetnike kao lenjivce, kao nekoga ko troši novac poreskih obveznika na gluposti. Na kraju sam morao da se upitam: Ja nisam zao. Zašto mi se non-stop pripisuju negativne osobine?”

Kada je pitanje počeo da transponuje u scensko delo, Vlada je imao 24 godine, diplomu iz izvođačkih umetnosti stečenu na Monaš univerzitetu i nagradu pozorišta Molthaus za dramu „Kraj građanskog sutona” („The End of Civil Twilight 2003”). Molthaus istražuje nove mogućnosti totalnog teatra, a konkurs je bio otvoren za studente pozorišnih odseka na svih šest unvierziteta u Melburnu i završio se festivalom na kom su prikazani nagrađeni tekstovi.

Vlada je sam režirao svoj. Pitanje porekla se već tada bilo nametnulo kao tema. Novine su i dalje bile pune natpisa o „Kosovarima”, Bosancima i Hrvatima koji su, pod pritiskom srpske vojske, morali da napuste domove, a Vlada je pred očima imao svoju baku i deku iz Žegara, kraj Knina. „Poželeo sam da se nadovežem na priču iz medija kako bih pokazao, kroz doživljaje Srba koji su i sami raseljeni tokom rata, da je to univerzalno iskustvo,” kaže on mirno i nenametljivo.

Iz te početne inspiracije izrasla je neka vrsta epistolarnog, nostalgičnog dela posvećenog ovom starom bračnom paru koji je preminuo u tuđini, ubrzo po izgnanstvu.

Iz pisama su govorile kokoši, ljudi su hvatali nalet vetra i uz njegovu pomoć uzletali u visine, bilo je i zmajeva i pesama, bilo je i mrtvih tela iz kojih je curio benzin. Magični realizam pod uticajem Kusturice i Markesa je bio način da se uzdrma većinski pogled na svet i da se, poetskim sredstvima, publika podseti na novija saznanja o prirodi nastanka svih stvari na ovome svetu – pod desjtvom mnogobrojnih sila, koje su i same promenjive.

„Villanus”, premijerno izveden u drugoj polovini 2007. godine, predočava publici metode kojima se obrazuje većinski pogled na svet. Mada za primer uzima glumca srpskog porekla, ova predstava postavlja suštinsko pitanje: zašto su društvu (svakom, ne nekom posebnom) uvek potrebni nevaljalci. To, međutim, nije komad o vlasti, niti o konkretnom sistemu vrednosti, već o uticaju jezika na formiranje svesti. I autor nije više samo Vlada.

Koautor dramskog teksta je Ris Auteri, takođe bivši student Monaš univerziteta koji u pozorištu vidi refleksiju politizovanog društva. Za diplomski rad Ris je režirao dramu baziranu na priči Ursule Legvin, „U pravcu Omelasa” („Towards Omelas”), utopijskog grada u kom čovek može da nađe sreću pod uslovom da jedno dete bude stalno zatvoreno u podrumu, u uslovima koji mu tek dozvoljavaju da preživi. Ono što je Risa tada zanimalo je bilo kako će publika reagovati ukoliko se postavi u centar zbivanja, tako da se glumci kreću oko nje a ne ispred nje, kako će reagovati delovi publike kada ih razdvoji zavesa, pod igrom svetla.

Ris je, kao i Vlada, glumac, reditelj, pisac i dramaturg. Obojica umeju da rade sve što od njih zahteva nezavisno pozorište. Trupa „Dobrodošao stranče”, koju su oformili u međuvremenu, tražila je da se postave i ispred i iza zavese. Tako su 2004. godine sarađivali na komadu Martina Krimpa „Nasrtaji na njen život” („Attempts on Her Life”), koji su režirala druga dva člana trupe, Lorin Barns i Hari MekDonel. To je komad bez likova, sve replike počinju crticom što znači da se ne zna ko ih izgovara; nejasno je i da li je lik o kom svi govore žena ili auto. Pri tom, tekst je izrazito poetski, pun ritmičkog ponavljanja. Početkom ove godine Vlada i Ris su sarađivali na još jednom Krimpovom tekstu, „Savet Iračankama”, koji su izveli u kombinaciji sa dramom Kerol Čerčil „To je stolica”.

„Villanus” je, međutim, delo sa kojim su se probili u vrh. Alison Krogon ih izdvaja iz „navale mladih nezavisnih pozirišnih trupa u Melburnu, koje su tragalaštvo usmerile u pravcu neke vrste 'pozorišne starinarnice'” i asocira na sve ono što je pojedincima suvišno. „Villanus” počinje odlomkom iz Kralja Lira, citira Brehta, citira medije, ali scenske slike su ono što se urezuje u pamćenje. Prase oblepljeno lepljivom trakom i Vlada koji se postepeno njome obmotava, sve dotle dok ne počne da liči na mumiju, tako sličnu tom živinčetu, je scena koja se ne zaboravlja lako.