Председник Српске – нови, двојица или стари

Замислите овај циркус: Република Српска има два председника, поред једног добије још једног. Је ли то могуће? – Јесте, пошто је БиХ немогућа држава. А ко би могао да буде тај други председник поред живог и здравог Додика? – Видећемо на ванредним изборима које је расписао ЦИК по пресуди неуставног Суда БиХ, а по приватном закону лажног в. п., да Додик више није председник. И? – На то је Народна скупштина Републике Српске потврдила да је Додик ипак и даље председник у пуном капацитету и заказала референдум који ће то оверити. Додик још има више од годину председничког мандата, а Шмит је опет толико забраздио да га смени да му нема натраг, сем кући у Берлин. Компромис: једна земља са два председника. Један, Додик, остао би где је и шта је, а тај други, Шмитов фаворит, неки Србин са златним љиљанима, попут Хрвата Комшића, живео би у егзилу у већем ентитету. И онда са Шмитом сковао план да на немачким „леопардима” заузму председничку палату у Бањалуци. Пазите, ово није фрагмент из неке хумореске, него из паралелне реалности коју Шмит креира у БиХ. 
Упркос богатом негативном искуству с високим западним и бошњачким представницима, и сам председник Републике Српске био је изненађен докле су спремни да иду. Зато је био прихватио игру неуставног Суда БиХ по личним законима лажног в. п., као прилику да им усред Сарајева каже шта треба. Пренуо се тек када је фасовао потерницу која важи и у Лакташима, потенцијално и међународну Интерполову, и видео да је ђаво однео шалу. Ако све остало занемаримо, не може се порећи да је Шмит својим неодговорним правно-политичким егзибицијама у неку руку успео, бар привремено, да забрине Додика. 
И не само њега. „В. п.” Шмит, с Бајденовим амбасадором Марфијем иза леђа и услужним Судом БиХ испред себе, успео је да посеје несигурност у део номенклатуре. „Ако мимо сваког законског основа могу да суде, хапсе и прогоне изабраног председника републике, и то још неприкосновеног Додика, шта ли тек могу да ураде мени, анонимном шрафу у апарату власти за кога нико неће подићи глас?” „А тек плата? А кредит? А жена, а деца?”, питали су се поједини упосленици у заједничким органима, који зависе од сарајевске касе. „Већ су били ударили санкцијама и на председника скупштине, на премијера, прете и посланицима, министрима, па ће идући наниже доћи и до нас.” „Нисам ја био непослушан Шмиту, али јесам слушао непослушне шефове.” А тек језиво алакање башчаршијске јалије... Сетимо се, многи храбри официри и функционери ратне Републике Српске каснијих година су стрепели од затворених хашких оптужница. „Знам да нисам ништа крив, али они неће да знају.” Процеси Србима у Трибуналу завршавали су по систему кога су позвали, тога су и осудили. Неки су се под притиском неизвесности и хроничне несанице непозвани пријављивали Хагу да би сазнали да ли су на тим црним листама. Данас је и глобално и локално ситуација неупоредива. 
Дармар који је лажни протектор изазвао у политичком животу БиХ, кршећи Устав, закон, Дејтон, и посматрачи са стране пратили су у недоумици. Шта тај немачки туриста, који је стигао у Сарајево без међународног пасоша с баварским обезбеђењем, бесправно се уселио у зграду ОХР-а и лажно се представио, заправо смера? Но, док су се сви чудили и ибретили у очекивању да буде смењен, он је Босну гурао све даље у ћорсокак. Из Брисела, Берлина и Париза стизале су паушалне оцене: „Правосуђе је независно, пресуде се морају поштовати!” А према перцепцији њихових грађана највећа корупција влада баш у тој грани власти. Једино је у Босни, код Сене Узуновићке, ко бива све поштено, али само кад њима устреба. У Уставу пише да председник може да оде с функције једино „ако поднесе оставку, или ако га опозове народ који га је изабрао”. Шмита Устав не спомиње, и зато ће му Миле одговорити референдумом. 
А на референдуму, на гласачком месту иза завесе бојазан од персоналних санкција иностраног диктатора претвориће се у гнев против протектората и пакосних комшија, па и непатриотског дела опозиције. Додика ће подржати и они који му на изборима нису дали глас, ванредне изборе ће, и ако их буде, бојкотовати, а догодине, на редовним, даће му рекордан број гласова. Већ су се огласили Бањалука, Требиње, Источно Сарајево, Фоча... Неповољна околност по Српску и Додика је Вучићева ситуација у Србији. Док први има проблем са странцима, овај потоњи га има на домаћој сцени. Док први жури да заврши посао, овај други чека да ћутљива већина дигне глас против блокирања градског саобраћаја, разбијања излога, паљења контејнера, напада на полицију. И у Србији су упетљани спољни прсти, као што је и у Српској активна опозиција. 
Додик мора да победи јер је протекторату, муслиманском Сарајеву и опозицији у Српској толико дозлогрдио да се не би задовољили његовим повлачењем у миран живот. Ови потоњи су током минулих деценија доживели толико изборних пораза у страначкој и појединачној конкуренцији на општем и локалном нивоу, да је то кумулирало анимозитет према Додику. У међувремену, неки од њих су му се придружили (Чавић), неки отишли у бизнис (Шаровић), неки се вратили својим цивилним занимањима (Поплашен), неки потрошили успешне политичке каријере у надметању с њим (Иванић). Овај данашњи, активни подмладак никад слабије опозиције, као да је наследио гнев претходника, и мали број бирача покушава да надомести агресивном борбеношћу. Иду на све или ништа, ударају и на Додикову породицу, спремни су на дилове и с комшијама и са странцима. Причају о Милетовом политичком авантуризму, који је навукао гнев западних богова, а знају да је ова епизода кризе почела много раније, када су посегнули да отму шуме, воде, оранице, руде Српске, а он им није дао. 
Иако изложен притисцима већим него икад, Додик никад није био у бољој позицији. Од три суперсиле, две, Русија отворено и без остатка, Кина нешто дискретније, САД које су биле коловођа колективног Запада против Српске, сада с Трампом више неће да се мешају. Уколико му не понестане воље и енергије за још три кампање (за референдум, против ванредних избора, за редовне изборе 2026), опет ће победити. Бити данас против њега исто је „као 1945. у четнике”.    
Шта би Додик још могао да учини? Да преиспита пут у ЕУ, што би се допало и Трампу и Путину, не зна се коме више, а народ у Српској је и тако хронично натполовично евроскептичан. Да упире прстом у Немачку и Британију да би показао да Српска није само жртва која се грчевито брани од спољних притисака него и део антиглобалистичког, неосуверенистичког фронта против европских неолиберала и остатака америчке дубоке државе. Да позове на солидарност Путина, Сија, Орбана, Фица и лидере побуњеног Југа као један од првобораца мултиполарне револуције, те би предводио Србе у БиХ против и хибридне агресије, с народом преживео политичку изолацију и економске санкције. Даље, могао би и званично да затражи помоћ Русије и САД, директно или преко Србије. Могао би да прогласи ванредно стање и изведе полицију, српски пук војске, стрелце, ловце, добровољце на ентитетске границе. Могао би, али и морао, да стави до знања „нон-пејперској коалицији вољних” да, не престану ли да кидишу на Српску и њеног председника, нема ништа од „мира и стабилности”, које нам толико препоручују како би у „мирној Босни” завртали руке Србима. Да добро утуве у главу: „Ћераћемо се још!”
А шта ће хер Шмит? Тешко је и замислити какве глупости му још могу пасти на памет. Рецимо, да покуша с ванредним изборима мимо забране НСРС, а на основу гласова бошњачке дијаспоре који ће стићи поштом. Подсећа на Зеленског, коме такође сви већ виде леђа, а и он прича о целовитој и јединственој држави. Треба и Шмита разумети! У шехер Сарајеву поголема плата, додаци за ово и оно, па онда ћевапи на Башчаршији, тулумбе код Рамиза, поточаре на врелу Босне, јагњетина код Јашара, викенди на мору, окружен снисходљивим домаћинима, а у Берлину монотони живот анонимног пензионера. 
И Додика то чека, али тек када доврши започете послове у БиХ, кад комшије и странце убеди да нема ништа од јединствене Босне, кад је врати на слово Дејтона, када Српској обезбеди право на самоопредељење. Тада Српској више неће бити неопходан. Ове године, међутим, нити ће отићи, нити бити један од два председника, него један те исти два пута изабран: на изборима 2022. и на референдуму 25. октобра 2025. Како сада ствари стоје, има најбоље изгледе за победу и на изборима 2026. Истина, у немогућој држави могуће је све и свашта. 
*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа