Predsednik Srpske – novi, dvojica ili stari

Zamislite ovaj cirkus: Republika Srpska ima dva predsednika, pored jednog dobije još jednog. Je li to moguće? – Jeste, pošto je BiH nemoguća država. A ko bi mogao da bude taj drugi predsednik pored živog i zdravog Dodika? – Videćemo na vanrednim izborima koje je raspisao CIK po presudi neustavnog Suda BiH, a po privatnom zakonu lažnog v. p., da Dodik više nije predsednik. I? – Na to je Narodna skupština Republike Srpske potvrdila da je Dodik ipak i dalje predsednik u punom kapacitetu i zakazala referendum koji će to overiti. Dodik još ima više od godinu predsedničkog mandata, a Šmit je opet toliko zabrazdio da ga smeni da mu nema natrag, sem kući u Berlin. Kompromis: jedna zemlja sa dva predsednika. Jedan, Dodik, ostao bi gde je i šta je, a taj drugi, Šmitov favorit, neki Srbin sa zlatnim ljiljanima, poput Hrvata Komšića, živeo bi u egzilu u većem entitetu. I onda sa Šmitom skovao plan da na nemačkim „leopardima” zauzmu predsedničku palatu u Banjaluci. Pazite, ovo nije fragment iz neke humoreske, nego iz paralelne realnosti koju Šmit kreira u BiH. 
Uprkos bogatom negativnom iskustvu s visokim zapadnim i bošnjačkim predstavnicima, i sam predsednik Republike Srpske bio je iznenađen dokle su spremni da idu. Zato je bio prihvatio igru neustavnog Suda BiH po ličnim zakonima lažnog v. p., kao priliku da im usred Sarajeva kaže šta treba. Prenuo se tek kada je fasovao poternicu koja važi i u Laktašima, potencijalno i međunarodnu Interpolovu, i video da je đavo odneo šalu. Ako sve ostalo zanemarimo, ne može se poreći da je Šmit svojim neodgovornim pravno-političkim egzibicijama u neku ruku uspeo, bar privremeno, da zabrine Dodika. 
I ne samo njega. „V. p.” Šmit, s Bajdenovim ambasadorom Marfijem iza leđa i uslužnim Sudom BiH ispred sebe, uspeo je da poseje nesigurnost u deo nomenklature. „Ako mimo svakog zakonskog osnova mogu da sude, hapse i progone izabranog predsednika republike, i to još neprikosnovenog Dodika, šta li tek mogu da urade meni, anonimnom šrafu u aparatu vlasti za koga niko neće podići glas?” „A tek plata? A kredit? A žena, a deca?”, pitali su se pojedini uposlenici u zajedničkim organima, koji zavise od sarajevske kase. „Već su bili udarili sankcijama i na predsednika skupštine, na premijera, prete i poslanicima, ministrima, pa će idući naniže doći i do nas.” „Nisam ja bio neposlušan Šmitu, ali jesam slušao neposlušne šefove.” A tek jezivo alakanje baščaršijske jalije... Setimo se, mnogi hrabri oficiri i funkcioneri ratne Republike Srpske kasnijih godina su strepeli od zatvorenih haških optužnica. „Znam da nisam ništa kriv, ali oni neće da znaju.” Procesi Srbima u Tribunalu završavali su po sistemu koga su pozvali, toga su i osudili. Neki su se pod pritiskom neizvesnosti i hronične nesanice nepozvani prijavljivali Hagu da bi saznali da li su na tim crnim listama. Danas je i globalno i lokalno situacija neuporediva. 
Darmar koji je lažni protektor izazvao u političkom životu BiH, kršeći Ustav, zakon, Dejton, i posmatrači sa strane pratili su u nedoumici. Šta taj nemački turista, koji je stigao u Sarajevo bez međunarodnog pasoša s bavarskim obezbeđenjem, bespravno se uselio u zgradu OHR-a i lažno se predstavio, zapravo smera? No, dok su se svi čudili i ibretili u očekivanju da bude smenjen, on je Bosnu gurao sve dalje u ćorsokak. Iz Brisela, Berlina i Pariza stizale su paušalne ocene: „Pravosuđe je nezavisno, presude se moraju poštovati!” A prema percepciji njihovih građana najveća korupcija vlada baš u toj grani vlasti. Jedino je u Bosni, kod Sene Uzunovićke, ko biva sve pošteno, ali samo kad njima ustreba. U Ustavu piše da predsednik može da ode s funkcije jedino „ako podnese ostavku, ili ako ga opozove narod koji ga je izabrao”. Šmita Ustav ne spominje, i zato će mu Mile odgovoriti referendumom. 
A na referendumu, na glasačkom mestu iza zavese bojazan od personalnih sankcija inostranog diktatora pretvoriće se u gnev protiv protektorata i pakosnih komšija, pa i nepatriotskog dela opozicije. Dodika će podržati i oni koji mu na izborima nisu dali glas, vanredne izbore će, i ako ih bude, bojkotovati, a dogodine, na redovnim, daće mu rekordan broj glasova. Već su se oglasili Banjaluka, Trebinje, Istočno Sarajevo, Foča... Nepovoljna okolnost po Srpsku i Dodika je Vučićeva situacija u Srbiji. Dok prvi ima problem sa strancima, ovaj potonji ga ima na domaćoj sceni. Dok prvi žuri da završi posao, ovaj drugi čeka da ćutljiva većina digne glas protiv blokiranja gradskog saobraćaja, razbijanja izloga, paljenja kontejnera, napada na policiju. I u Srbiji su upetljani spoljni prsti, kao što je i u Srpskoj aktivna opozicija. 
Dodik mora da pobedi jer je protektoratu, muslimanskom Sarajevu i opoziciji u Srpskoj toliko dozlogrdio da se ne bi zadovoljili njegovim povlačenjem u miran život. Ovi potonji su tokom minulih decenija doživeli toliko izbornih poraza u stranačkoj i pojedinačnoj konkurenciji na opštem i lokalnom nivou, da je to kumuliralo animozitet prema Dodiku. U međuvremenu, neki od njih su mu se pridružili (Čavić), neki otišli u biznis (Šarović), neki se vratili svojim civilnim zanimanjima (Poplašen), neki potrošili uspešne političke karijere u nadmetanju s njim (Ivanić). Ovaj današnji, aktivni podmladak nikad slabije opozicije, kao da je nasledio gnev prethodnika, i mali broj birača pokušava da nadomesti agresivnom borbenošću. Idu na sve ili ništa, udaraju i na Dodikovu porodicu, spremni su na dilove i s komšijama i sa strancima. Pričaju o Miletovom političkom avanturizmu, koji je navukao gnev zapadnih bogova, a znaju da je ova epizoda krize počela mnogo ranije, kada su posegnuli da otmu šume, vode, oranice, rude Srpske, a on im nije dao. 
Iako izložen pritiscima većim nego ikad, Dodik nikad nije bio u boljoj poziciji. Od tri supersile, dve, Rusija otvoreno i bez ostatka, Kina nešto diskretnije, SAD koje su bile kolovođa kolektivnog Zapada protiv Srpske, sada s Trampom više neće da se mešaju. Ukoliko mu ne ponestane volje i energije za još tri kampanje (za referendum, protiv vanrednih izbora, za redovne izbore 2026), opet će pobediti. Biti danas protiv njega isto je „kao 1945. u četnike”.    
Šta bi Dodik još mogao da učini? Da preispita put u EU, što bi se dopalo i Trampu i Putinu, ne zna se kome više, a narod u Srpskoj je i tako hronično natpolovično evroskeptičan. Da upire prstom u Nemačku i Britaniju da bi pokazao da Srpska nije samo žrtva koja se grčevito brani od spoljnih pritisaka nego i deo antiglobalističkog, neosuverenističkog fronta protiv evropskih neoliberala i ostataka američke duboke države. Da pozove na solidarnost Putina, Sija, Orbana, Fica i lidere pobunjenog Juga kao jedan od prvoboraca multipolarne revolucije, te bi predvodio Srbe u BiH protiv i hibridne agresije, s narodom preživeo političku izolaciju i ekonomske sankcije. Dalje, mogao bi i zvanično da zatraži pomoć Rusije i SAD, direktno ili preko Srbije. Mogao bi da proglasi vanredno stanje i izvede policiju, srpski puk vojske, strelce, lovce, dobrovoljce na entitetske granice. Mogao bi, ali i morao, da stavi do znanja „non-pejperskoj koaliciji voljnih” da, ne prestanu li da kidišu na Srpsku i njenog predsednika, nema ništa od „mira i stabilnosti”, koje nam toliko preporučuju kako bi u „mirnoj Bosni” zavrtali ruke Srbima. Da dobro utuve u glavu: „Ćeraćemo se još!”
A šta će her Šmit? Teško je i zamisliti kakve gluposti mu još mogu pasti na pamet. Recimo, da pokuša s vanrednim izborima mimo zabrane NSRS, a na osnovu glasova bošnjačke dijaspore koji će stići poštom. Podseća na Zelenskog, kome takođe svi već vide leđa, a i on priča o celovitoj i jedinstvenoj državi. Treba i Šmita razumeti! U šeher Sarajevu pogolema plata, dodaci za ovo i ono, pa onda ćevapi na Baščaršiji, tulumbe kod Ramiza, potočare na vrelu Bosne, jagnjetina kod Jašara, vikendi na moru, okružen snishodljivim domaćinima, a u Berlinu monotoni život anonimnog penzionera. 
I Dodika to čeka, ali tek kada dovrši započete poslove u BiH, kad komšije i strance ubedi da nema ništa od jedinstvene Bosne, kad je vrati na slovo Dejtona, kada Srpskoj obezbedi pravo na samoopredeljenje. Tada Srpskoj više neće biti neophodan. Ove godine, međutim, niti će otići, niti biti jedan od dva predsednika, nego jedan te isti dva puta izabran: na izborima 2022. i na referendumu 25. oktobra 2025. Kako sada stvari stoje, ima najbolje izglede za pobedu i na izborima 2026. Istina, u nemogućoj državi moguće je sve i svašta. 
*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista