Свима је у интересу да школе нормално раде

Примарни циљ просветног врха је да школска година сутра у основним и средњим школама регуларно и свечано почне, да ђаци седну у клупе, да професори за катедрама буду лидери у погледу знања и стицања вештина за младе нараштаје, да образовање изађе из ћорсокака у који је доведено политизацијом, истиче у разговору за „Политику” Дејан Вук Станковић, министар просвете. У хаотичној школској години за нама по налогу просветне инспекције смењено је 25 директора школа, а трипут више је самоиницијативно поднело оставке. Уочи првог септембра бојазан је да би прошлогодишњи фијаско могао да се понови, а сви се надају да неће. Готово да се не говори о унапређењу квалитета образовања, мотивацији ђака и наставника, афирмацији наставничког позива. Нема најава штрајка просветних радника. Неизвесност не изостаје.

Може ли да се понови масовна опструкција рада образовног система која је обележила школску годину за нама?

Надам се да ће у наступајућој бити више одговорности и код оних који нису политички истомишљеници садашње власти и да ће у образовном систему бити најважније образовање. Mинистарство просвете се, у складу са својим стратешким опредељењем и друштвеном обавезом, залаже за пуну нормализацију наставног процеса. Али уколико дође до инструментализације образовања зарад политичких циљева, проценићемо ситуацију и према њој се одредити у складу са законом.

Очекујете ли нове блокаде школа и факултета и како ће просветни врх то да спречи или лечи?

Хоћу да верујем да тога неће бити. Хоћу да верујем да ћемо нормализацију усвојити као заједнички циљ министарства, запослених у просвети, ђака, студената и њихових родитеља. Нормализација образовног процеса значи активну наставу, оцењивање у складу са знањем, враћање примарне образовне улоге, а онда и васпитне функције школи. Значи и да су блокаде део прошлости и да сукоби политичког карактера буду у сфери политике која се у демократском друштву води без опструкције важних друштвених система као што је образовање.

Средњошколци најављују протесте. Подсећају да је сутра тачно десет месеци од пада надстрешнице и трагедије на Железничкој станици у Новом Саду. Шта ако опет буду масовно изостајали са наставе и ако их у томе подрже родитељи и професори?

Неотуђиво је право на политички став. И млади пунолетни људи нека своја политичка права користе у складу са законом. Међутим, нико због свог политичког става нема право да ускрати другим ученицима и наставницима право на образовање и рад. Дакле, и средњошколци који желе да искажу свој политички став образовање треба да одвоје од политике јер је то пре свега у њиховом интересу. Закон је јасан. Изостанци са наставе ће се безусловно евидентирати, а не могу се оправдати политичким разлозима.

Обавеза је родитеља да правдају изостанке ученика. Средње образовање није обавезно. Основно јесте. Знају се права, обавезе и одговорности ученика и запослених, у којим ситуацијама се покрећу и којим мерама се могу окончати васпитно-дисциплински, односно дисциплински поступци. Да ли је систем спреман да поново „зажмури” на нерегулисане изостанке до трећине годишњег фонда часова у знак незаконитог протеста, уз потенцијално продужавање наставног дела године?

Не. Систем ће ове године бити максимално делотворан у границама закона. То је моја порука свима: и онима који управљају школама, и онима који раде у школама, и онима који похађају школе. Систем ће функционисати у пуном капацитету. То је примарни државни интерес. Нема попуштања у том погледу. Деца треба да стичу нова знања и вештине, професори да се баве својим послом. Нема алибија за нерад образовних институција, фиктивне штрајкове и незаконите праксе као што су блокаде. Зна се чему служе школе. Зна се како функционише политика, а како образовање. Нико ту није необавештен и нико ту није наиван. Да неко покушава да преко образовања генерише политичку и друштвену кризу, сматрајући ту кризу својом шансом да изврши преврат – то неће бити ни судбина политичких процеса, ни судбина образовног система. Свима нама, као друштву, у интересу је да школе и факултети нормално раде, јер образовање је важан, ако не и одлучујући ресурс за одржив друштвени напредак.

Јавност је преплављена вестима о сменама директора основних и средњих школа. Незванична је процена да је 70 директора поднело оставке. Велики је број наставника којима уочи нове школске године нису продужени уговори на одређено време. Шта кажу званични подаци и је ли све то због блокада?

У протеклој школској години 75 директора школа поднело је оставке из различитих разлога. Разрешено је дужности 25 директора на основу налаза просветне инспекције. У Србији укупно постоји 1.860 основних и средњих школа, толико је и директора тих школа. Оставке је поднело четири одсто директора, а свега 1,3 одсто је разрешено дужности. Према томе, Министарство просвете није предузело никакве масовне репресивне потезе. Разлози за смену директора базирани су на налазима просветних инспектора и утемељени у закону. Блокаде рада школа нису законите. Треба да направимо јасну разлику између три типа политичког активизма. Један су политички протести. Они почивају на синтези две слободе које су гарантоване Уставом и прописане позитивним законима. То су слобода окупљања, а претходно слобода мишљења и изражавања. Ви се организујете као група људи и у складу са законом на улици протестујете, формулишете ваше циљеве, ваше конкретне потезе и покушавате да комуницирате са јавношћу, да се борите за легитимитет тих циљева. Други вид политичке акције је социјално-економски мотивисан и зове се штрајк. Он подразумева минимум процеса рада и врло јасно позиционирање актера који предводе тај штрајк, који испостављају пре свега социјално-економске захтеве према влади. Министарство просвете води активан дијалог са репрезентативним синдикатима уз висок ниво узајамног поштовања и разумевања. Трећи вид политичке акције је овај који се догодио прошле године, који знамо као блокаде, а који није препознат ни у једном закону, ни у једном позитивном правном документу који би гарантовао да на блокаде имате право. Реч је о унутрашњем подривању институције које спроводе они који су у њој запослени, почевши од управа факултета, неких средњих и основних школа, чак и појединих предшколских установа. У томе учествује и део средњошколаца, нажалост, уз асистенцију једног дела политички опредељених родитеља, који чак и образовни систем сматрају платформом за исказивање свог политичког незадовољства и амбиција. Уговори за наставнике на одређено време дефинисани су према потребама наставног процеса и на директорима школа је да процене да ли би неко требало да буде и даље ангажован у складу са потребама организације наставе. Не видим политизацију у томе што неко није добио продужетак уговора о раду. А да сам ја директор неке школе, са великим и добрим разлозима бих отказао уговор о раду запосленом који је кршио закон и опструисао наставни процес, јер бих као директор био одговоран за организацију рада школе и за оне који опструирају радни процес не би било места у установи којом руководим.

Углед просветних радника готово је потпуно урушен, а почетне плате никако да досегну републички просек. Шта планира просветни врх да уради да се ситуација промени набоље?

Морали бисмо пре свега да у вредносном систему у друштву афирмишемо статус наставника. То није само ствар новца него и угледа и поштовања које ти људи треба да имају. Иако је ово деликатан економски тренутак, имајући у виду политичку нестабилност која је генерисана блокадама и опструкцијама нормалног живота, кориговали смо зараде у просвети. Након секторског повећања у јануару од 11 одсто, на основу измене уредбе о коефицијентима плате наставника су додатно увећане за још пет одсто у марту и порашће за још пет одсто у октобру. Основна зарада наставника са седмим степеном стручне спреме за октобар 2025. године, која се исплаћује у новембру, биће 106.104 динара. Плата наставника са десет година радног стажа износиће 110.348 динара, са 20 година стажа – 114.592 динара, са 30 година стажа – 118.837 динара. То су износи који се крећу у границама републичког просека, а раније је био циљ да се то достигне.

Актуелни циклус Међународног програма процене ученичких постигнућа ПИСА 2025. требало је да се реализује у 240 школа у Србији у марту и априлу, али је због обуставе рада у делу школа одложен за септембар. Хоће ли се одржати?

Школе су спремне. Планирано је да тестирање ученика у оквиру студије ПИСА 2025. почне 22. септембра. Резултати овог истраживања су један од параметара који говоре о квалитету образовања у Србији. Реализујемо и друга међународна испитивања. Имамо и завршни испит за крај основног образовања као национално тестирање којим се, такође, мери квалитет нашег школства. Образовање није само ствар институције него и свакога од нас лично – жеље да учимо, воље да се напредује у савладавању нових знања и вештина. Као што сам и својим студентима говорио, нема те школе која ће вас учинити образованим, ви ћете сами себе учинити образованим. Школа је станица на том путу, а ви сте динамичан ресурс који се увећава знањем, уколико знање прихватите као вредност у животу.

Готово сваки други петнаестогодишњак у Србији из математике није стекао функционална знања нити може да их примени у свакодневним животним ситуацијама, а сваки трећи не разуме прочитано и не добацује до елементарног нивоа научне писмености – показује ПИСА већ више од две деценије. Акционим планом Стратегије развоја образовања за период од 2023. до 2026. године, као директан одговор на препоруке проистекле из студије ПИСА, предвиђено је доношење нових стандарда, затим реформисање програма наставе и учења, па и креирање националних тестирања читалачке, математичке, научне и дигиталне писмености ученика. Шта је од тога урађено?

Донети су нови стандарди образовних постигнућа. Завод за унапређивање образовања и васпитања припремио је планове и програме наставе и учења за први и пети разред основне и први разред средње школе, чија би примена требало да почне од школске 2026/27. године, у циљу отклањања мањкавости које је показао наш образовни систем. Надам се да ће код деце, кроз процес васпитања, сазрети уверење да знање није терет који стичете због тога што вас неки професор на то наводи и подстиче, па верификује и оцењује, него да је знање сопствени ресурс који вам омогућава да лакше и боље живите. Ово су питања од суштинског значаја за наше образовање, а први пут ми их неко поставља откако сам постао министар просвете. Било би добро да сад говоримо о унапређењу техника учења, подизању нивоа мотивације ђака и наставника, реафирмацији наставничког позива. Нажалост, највише причамо о томе да ли ће систем функционисати, да ли ћемо се суочити са шетњама и комеморативним ћутањем као политичким перформансима, да ли ће директори морати да прибегавају дисциплинским поступцима, да ли ће инспекције бити на терену и колико ће бити делотворне. Кључне теме су покривене политизацијом. Нама треба стална иновација у погледу педагошких пракси, да се ослободимо когнитивистичког баласта нашег образовања, отворимо простор за већу слободу и креативност деце, већу интеракцију у учионици, да одемо од ауторитарног модела учења у коме је само наставник извор, а деца пуки реципијенти и репродуктивци информација. Треба да се окренемо и дигиталним технологијама. Имамо потенцијале да 40 одсто наших школа захваљујући брзини интернета може сад да укључи вештачку интелигенцију у процес образовања. Идемо ка томе да то могу све наше школе, али нам је за то потребан компетентан кадар. Имамо потенцијала за напредак, али бојим се да у овом тренутку не стижемо ни да осмислимо како да те потенцијале оптимално користимо јер је политичка измаглица још увек у просвети и, нажалост, у вртлогу политичке атмосфере дочекујемо први септембар у школама, а и први новембар као почетак школске године у високом образовању.

Влада Србије пре месец дана формирала је комисију која ће анализирати уписну политику и реализацију у последњих пет година у високом образовању на свим нивоима академских студија, не и струковних. Извештај о раду ова комисија треба да преда влади до 15. септембра. Шта је у ствари посао ове групе и чему треба да допринесу резултати анализе којом се бави?

Рад ове групе је врста иновације у нашој образовној политици. Треба да поставимо питање уписних квота и видимо за којим студијама постоји истински друштвени интерес, да посматрамо и пролазност, сагледамо колико планови и програми студија иду у сусрет очекивањима и способностима студената. Најзад, да анализирамо и просечне оцене, утврдимо квалитет образовања, али и капацитете наших студената. Увек истичемо надарене, али у образовном процесу морамо водити рачуна и о онима са мањим или просечним способностима. Суштина је да добијемо преглед шта се заправо у високом образовању дешава. Мислим да ту треба динамизовати односе. Као део савременог образовног контекста не можемо остати на монополу државних универзитета. Треба увести начело конкуренције, подстаћи приватну иницијативу ради новог образовног квалитета. Зашто не, и бити спреман за такозвано транснационално образовање, тачније давање дозвола страним универзитетима да раде у нашој држави, уз уважавање образовног суверенитета Србије, односно критеријума које прописује Национално акредитационо тело.

Прошле јесени, када је представљена „Ризница”, прва национална читанка за ученике првог и другог разреда основне школе, најављено је да ће националне читанке до краја школске године добити и сви остали ђаци. То се није десило. Ове читанке су једино обавезно наставно средство, пројекат државе од националног значаја. Зашто и преостале три (за основце трећег и четвртог разреда, за ђаке од петог до осмог и за средњошколце) још нису у рукама ученика и када ће бити?

Припрема и одобравање уџбеника су комплексан посао. Према информацијама из Завода за уџбенике, јавног издавача коме је поверен овај посао, дистрибуција националне читанке за трећи и четврти разред основне школе би требало да почне током септембра. Националну читанку у основи видим као прелазно решење док не добијемо националне уџбенике. Када читав посао у вези с националним уџбеницима буде завршен, национална читанка може остати помоћно средство у настави, а свакако ће се користити и у допунским школама на српском језику за нашу децу у иностранству.